Ženski svet

тек да што пре забораве оно мало ерпски што су научиле; те тако се силна наша деца, баш из бољих Kvfea, и данас, поред три српска виша женска завода, јатомице одв >де у туђе заводе за више и боље (?) образовање, као што се обично вели. Па куд нас је одвело то? Одвело нас је у немар (антинатију) и равнодушност (индиФерентизам) нрема свим одношајима народним и ми не можемо ни предавањима ни писањем да пробудимо у Српкињама заинтересовање за наше онште народне потребе; а иде најтеже и најспори' е баш у оном делу народа нашег, који би био позван, да води коло у женској друштвеној половини на свима корацима, где се народна нотреба укаже Ево се већ 20 година навршило, како су у нас с ове стране поникле добротворне женске задруге и ево пуних 8 година траје, како ми с овог места позивамо, доказујемо, преклињемо, да се образују оваке за друге, бар по већим местима, јер видимо, да се приближује време, кад ће нам сав народни значај спасти на саму кућу и uo родицу, па стреиимо, да нас ти кобни дани не затеку с овако слабо спремним матерама, с овако слабо наоружаним Срнкињама, које ће имати да одбијају од иаших иородичних ирагова велику туђинску навалу, која се свом снагом и подмуклим иутевима приближује нашој кући. Па какав резултат свести добисмо од нашег толиког рада и заузимања за ту лепу идеју удружења? Једва се за 20 година удружило 18 задруга у ужој Угарској (са Панчевом) 5 у Хрватској и Славонији од којих је она у Руми већ и заспала, 1 у Далмацији и 1 у Босни и Херцеговини, свега 20, те тако долази 1 задруга на годину, па и од ових је већи број поникао у варошицама, где је слабија женска и мушка интелигенција, а мањи број у варошима. Шта отуда следује, да je родољубље и ерпски ионос већма одомаћен у оним местима, где је мањи број Срикиња, што се училе и васпитале по туђим заводима. Знак је да српска свест не напредује с просветом, него опада и гаси се баш у нашим бољим и отменијим кућама; а то

нас плаши и у бригу баца за нашу будућност с ове стране. Да је свест српска међу нашим старијим Срикињама из старијих времена јаче утврђена, зар би Панчево, Сомбор, Земун и друге наше веће и интелигенгније вароши морале чекати 20 година, док се растони у грудма њиховим ледени индиФерентизам и да се загреју за тако племениту и узвишену идеју удружења свога за опште добро и напредак свога рода? Заиста не. Па и овом приликом, које уетао у Панчеву, да разбукти одушевљење у тамошњим старијим и млађим Српкињама за ову идеју ? Бивше уче нице тамошње српске више девој. школе. Па зар тај жив пример не показује, колико нам вреде за женски нараштај наше српске више девојачке школе ! За нас је то значајна појава, баш за ово доба и ове прилике, где се све окомило иротив нас, нашег имена, нашег језика и сад већ и наше св. нравославне вере. Нама су сад више но икад потребне јунакиње, од оваког кова, које ће нас соколити и одушевљавати на истрајну борбу за свој опстанак, а не онаке, које ми морамо будити, бодрити и позивати на свету дужности, које још не иознају сласти свога језика, не знају за славу својих предака. не осећају љубави ирема својој св православној вери. То што ми тражимо од наших отменијих Срикиња то не ниче на стаблу туђе образованости, та, нлам родољубља српског не гори у „клостерима“ и страним „инштитутима“, тако семе ниче само у нашој сриској вероисиоведној школи. У образованом свету иоштују се нај« јаче оии људи, који чувају и на највишој висини држе своје народне тековине и особине. Нећете чути од Француза, Ин глеза, Немца на и Мађара и Румуна, да се стиди свога језика, свога имена и своје вере, сваки се то надмеће да буде бољи, поноснији, патриотичнији син свога племена; само се у нас опажа жудња за туђим, за страним, само ми ценимо више туђе, но своје и tq баш онај део народа нашег, који треба да носи буктињу свога поноса и да предњачн у пожртвовању и одушевљењу за својим светињама и нама мушкима.

Вр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ.

35