Ženski svet

ДЕВОЈАЧКЕ САЊАРИЈЕ.

СКИЦА ИЗ ДРУШТВА.

јг|вј™l|ђца Катица начинила је данас већ Ц ј&Б пет посета ; у њезиној белешци још је остало само једно име забележено гђи Даринки, но та јој се посега учинила необично тешком. Катица и Даринка познавале су се још од детињства, када су као деца заједно играле; кад су пошле у школу, седеле су једна до друге, а тако исто кашње у институту, постадоше присне иријатељице те су и исте идеале имале. Када су свршиле своје науке у институту, разиђоше се њихови путеви, а тим и њихови укуси ударише разним путем. Другарице су стајале и кашње у живој преписци једна с другом па тако у једном писму повери Даринка својој другарици, да је до ушију заљубљеиа у неког потпоручика Адалберта ритер фон Бишински, нотомка старе племићке пољске породице, па да ће се удати или за њега или ни за кога. „ХоФирају ми вели и други, али су ми сви равнодушни неки чак и несносни, а најнесноснији неки Сава Ј. још несвршени ђак.“ После некога времена ностајаше њи хова нреписка све слабијом и слабијом, док напокон са свим не престаде, кад, али једнога дана добије гђца Катица од Даринке карту, где јој јавља. да је вереница; но име онога, с којим је верена, није гласило Адалберт ритер фон Бишииски, већ Сава Ј., са свим идентичан са оним несносним Савом Ј. За другарицу Катицу, којој је Даринка поверила била све сиове свога срца, била је то тешка ситуација. Ваљало је npe свега да сретној млади у нисму изрази своје жеље и да јој пожели сваку срећу, али она прибегне другом модерном средству, којим се сви гратуланти необично испомажу, када дођу у неприлику. Место иисма отправи јој Катица брзојав, јер где се код сваке речи рачуна с неком таксом, ту не ће тек нико захтевати, да му се опширно испричају нечији осећаји. Од тога доба прошле су већ две го-

дине, када је Катица први пут од свога „ђаковања >; дошла у град, где се некада учила, а камо су се родитељи Даринчини већ давно преселили били па јој је прва дужност била да посети своју сироту другарицу. Раснита се, где Даринка станује и дошавши тамо притисне електрично звонце, а када јој служавка огвори, нађе се у пријатном стану једне сретне нородице: није се до душе видело луксуза, али је одасвуда пр >виривао укус и ванредна чистоћа. Млада домаћица дочека своју другарицу још на вратима, поздрави се с њом најсрдачније: руковаше се и изљубише се али колико изненађење! Иа Даринци не бијаше ни трага о каковој жргви, а исто тако ни трага о руменилу стида на њезиним образима као што је Катица очекивала од своје другарице при овом састанку. После обичних нитања о здрављу и оеталом. и одговорима на њих рећи ће на покон Катица: „Па ти овде баш красно живиш!“ ■— „Само скромно одговори Даринка. Ако ми допусгиш и ако желиш, иокашћу ти моје становање у иотанкости.“ И сада нроведе Даринка своју другарицу кроз цео стан свој; разуме се, да је и грлаги лармација у колевци добио иосету. Ходајући тако кроз собе опази Катица у салону на дувару у природној величпни „иортре* Даринкиног мужа, на писаћем столу онет сгајнше његова слика украшена свежом ружицом, а исто то лице видело се на медаљону, што га је Даринка на врату носила. Но то је већ и сувигае! Гђца Катпца надала се нечем са свим другом; она је већ била у себи скицирала леп говор, којим ће тјегаити своју „несретну“ друга* рицу, што се овако „несретно“ удала наравносамо на наваљивање својих родитеља, али јој Даринка не даде ни најмање повода, да је тјеши. Но та је Даринка баш препредена! права глумица ! Када се мора већ та комедија пред светок одигравати, чему ва-

ЈВр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ.