Ženski svet

рати и другарицу?! Катица постаде већ зловољна, одговори њезини постадоше све краћи на гштања Даринкина, која се живо трудила, да уздржи разговор. Напокон се Катица диже, да се опрости иа да иде ДГи вал>да тек не ћега ићи већ?! упита је Даринка иогледав на сахат. Причекај још само пол сахата, док дође мој муж, да те представим њему, он ће се врло радовати. 44 „Зар твој муж увек тако тачно долази кући?“ „Дакако! Он иде истим путем из канцеларије кући, и то је мени најмилији час целога дана.“ Најмилији час целога дана! и то сме Даринка рећи својој другарици, њој, која несносног Саву Ј. чува у читавом туцету писама, што их је Даринка црним на белом својом руком писала. Не! то је већ и сувише! Ову брзу заборавност не може Катица тој глупари тако олако опростити, а да је не казни, ua ће ioj онако тек кроз зубе: „Но баш се радујем, да се ти шак срећном осећаш. tt Она реч „ипак‘- била је наглашена, а Дариека је врло добро разумела смисао тих речи. „Ах, разумем, рећиће Даринка ти мислиш на некадашњу нашу преписку. Баш ми је драго, што си ме сегила на то, да ти од свега срца кажем, што ме већ дуго мучи. Чуј ме : „Свака девојка доживи једно време, када с романом у руци заспи, а пробуди се с пуним срцем немирних санова. И први мушкарац, који се укаже у тој слици и који јој се сгане удварати врло брзо попуни празно место жељно ишчекиваног јунака. Па тако је било и код мене. Јунак мој звао се Адалберт ритер фон Бишински, мени је био диван, елегантан ua још војник, лајтенант, то значи, да је он двоструким јуришом дојурио у моје детиње срце. БВегова шарена униФорма и чако с иерјаницом заносили ме до лудила. Но да се дивога „најкраснијега од свију" у потпуном сјају покаже у сваком роману потребна, је црна противност, иотребан је безнадеждни просилац, којега ће онај сретник победити. Сава је мене тада силно љубио, па није ни крио својих симпатија према мепи но он мораде узети на себе улогу безнадеждног. Међутим мој господии

лајтенант био је прави универзални геније: Не само да је умео лећо јахати и тоциљати се на леду, не еамо да је био изврстан играч и забављач, да је знао младим, незрелим девојкама мозак завртити, него је био и изврстан рачунџија. ГЈа тако реша® вајући своје рачунске задатке доће до тога уверења, да је мој мираз био за једну нулу мањи за његове потребе, и ради те кобне нуле одвуче га срце од мене некој старијој девојци, која је до душе имала кукаст нос и већ пожутео „тен“ али је стајала на расположењу она жељена нула. Тада Сава, који је већ свршио био своје штудије и постао чиновник, запроси моју руку и ио други пут ија постадох њего вом, али сам му најпре све испричала и иризнала заблуду својега ерца. „Ради тога нисам се још ни једнога часа покајала, као што нисам ни ради оне будалаштине, која је том претходила. Да сам се одмах, одазвала Сави, можда би нас за дуже времена наша срећа иреварила, тежња за таштим златеим плодовима са дрвета живота, што сам их ја сањала, али овако већ је била затворена, књига мојих бајки, када сам се удала. Ја и Moi Сава нисмо никада писали једно другом љубавне појетске изливе своје на ру жичастом папиру, нити смо певали љубавне дујете при златној месечини, али смо за то одмах у почетку нашега брачнога живота постали добри пријатељи. Ми не само да делимо једно с другим тугу и дост, него ми сваку помисао делимо, у нашим срцима нема кутића, за који не би друго од нас знало. 11a када се кад-када за дугих, зимских, вечери прохте Сави да ме запита, да ли сам задовољна с њим, једним обичним човеком, ја му у кратко одговорим: „Јесам“. Највећа радост наша је, наше чедо и сва брмга наша ]е, да му већ у детињству улијемо неограничену л>убав према Српству, да за њега живи па по потреби и да со, жртвује за њега. Сава у највећем задовољству сретнога оца узме га у руке па чисто би да га научи онако малишна оне дивне стихове нашега славом увенчанога Змај песника:

ЖЕНСКИ GBET. fip. 4.