Ženski svet

вије доба с незгодама крчећи путе просвети ; донде је српска мајка одгајала оцу достојна сина, узданицу народа, а војну, њега заслужну веречицу. Још у колевци певала им она несме из прошлости ; прву молитву чуло је Српче са усана мајчиних; учила их да буду Срби и као таки. радије да жртвују живот, него да се лигае тог дичног имена. А тек кад би села уз преслицу, сакуиила би милу јој децу, те би им причала о њиховим дедовима, о Душану и његовој слави, о Милошу и Марку, а најпоеле о несретном Вуку . . . А Српчад упрла очице у своју милу мајку, па и ако много неразуме, миље, које им је испунило душу, тако им годи, памоле мајку, да им још прича. Мајчини савети били су за децу светиња, они су чувани као аманет, који је прелазио с колена на колено. Крај свих зала и беда, одржао је Србин чист морал, одржани су наши лепи обичаји, који нам и данас служе на понос и дику. Па ко их је одржао? С правом се може рећи жена; јер док се муж бавио ван куће, донде је она деци о њима нричала и њима их при викавала. У ерпском дому чула се песма, мед млађима владала је слога и љубав, а ста ријима одавало се (данас ретко) иоштовање: „јер у млађег поговора немаА Срикиња је од вајкада добра кућаница. ЈБена је кућа мала, скромна али чиста, уредна, и пуна као кошница. Свуда је њена вредна рука допрла, све је она опрала, сашила, извезла изаткала и уредила. На њој је оиравдана она изрека, која у народу пониче: „жена је стуб кућеС Доиста она је стуб куће, тешко оној кући, где се тај стуб почне да руши. Па сад када сравнимо прошло стање нашега народа са садањим, и видимо дела женина у она тешка времена, то с правом можемо од садањих матера, више да иштемо; јер оне сад живе у сретна времена, њима се пружају средства са свију страна, тако: да поред малог труда могу да набаве спреме, с којима ће не само одговорити своме позиву, него и доскочити многоме злу и опасности, које из потаје грозе. Наше народне песме, то верно зрцало

минуле нам прошлости, црта нам најлепшу слику, Српкиње девојке. Њена чедност и племенита душа, одушевљава сваког читаоца; па како мора да га боли, када по* сле тога на улицу сретне мало девојче, које ]е задахнуто сујетом, завишћу, презирањем, и ко би то све набројао. Како је грдна иротивност између врлина, које су красиле негдашње Српкиње, и данагањих (ио мишљењу неких) врлина. Чисто не може човек да замисли ту доста наглу промену па од куд пониче? Зар то нису унуке оних дичних матера? Јесу, али то је баш оно, што зледи већ зарасле ране Србину, то је оно зло, због којег иропадају толика имања, то је извор свију зала. Па ко је крив? Свакако они, који своју децу шаљу по страним заводима који им кунују, или бар дозвољавају читање слатко отровних превода и оригинала, иотпомажу њихову (uo великим варошима) стечену сујету, скупљају отров, који не трује само околину, већ његову јачину осете и потомци. За последице оваког васпитања свагда је више крива жена него човек. Не једном може се чуги. како мајка саветује ћерку: ти си дете моје била у заводу, гта тебе је много потрошено, зато пази с ким ћеш да говориш, теби овде нико није раван, то су људи „унгебилдет“ даље на забави немој српски да говориш, то је језик „гемајн,“ већ немачки и Француски, која ти се свила допада за хаљину, чувај руке за гласовир, за тебе није рад и т. д. Према овоме видимо, како мајка потпомаже зло, које можда ни зачето није. Овако једна васпитана женска, у стању је да учини преврат у читавом месту. Речи : „зар је она боља од мене“, од великог су утецаја. Залудне су речи сиротог оца, ко за њих мари? а када нестане новаца, онда настаје плач, једно друго криве, и најзад таке сцене, да човек није у стању описати их. Па бар да је нешто стечено, т. ј. да су тако васпитане кћери и будуће мајке научиле нешто темељно, не тога нема. Њихово васпитање састоји се у томе, што су научиле у неколико, стране језике.

Бр. 4. ЖЕНСЕИ СВЕТ.