Ženski svet

комшхименте и на који начин боље да потроше новац. Стварног знања код њих нема, а оно мало површног истоии се брзо као снег, те после осгају с неколико Фраза, и извеџбаном кокетеријом. Како оне њихову децу после васнитају, држим да је лако иогодити. Погледајмо у прошлост и садашњост страних народа, колико је било и има у њих изображених женскиња? Францускиње су исправљале синовима латинске задаће, али поред тога и варјачом су вешто управљале. Садањи дух времена, захтева, да познамо и проучавамо све народе; њихове врлине и мане; али ради тога, да због њих себе лечимо и усавршавамо. Младо девојче када остави школу, оно је врло неискусно и склоно злу као и добру. Ту настаје прелом. Превелика љубав мајчина не једном је била штетна ио будућност милог jo] чеда. Но свима тим ненриликама, које су опасне по читав наш народ, и то с тога, што свако тежи да

буде сретан, само што су им путеви разни, даје се помоћи. Тај спас лежи у: „Девојачким удружењима“. Први корак девојчета, из школе треба да буде у то друштво. Држнм да није нотребно говорити, ко треба да буде покрегач таког друштва; јер је природно, да су учитељице за то нозване Основати овака удружења, веома је озбиљна ствар, у њима треба уништити све мане ире него што су на јавност и.з биле, њихова циљ треба да је усавршавање, она треба да утемељавају и шире образовање и васнитање, она требада еиремају добре домаћице, верне љубе и срнске мајке. Околности, у којима се налазимо са ма којег гледишта, нису најповољније. Зато миле сестре Српкиње не жалте труда. а милост Божја, нека вас праги на вашем путу, који води светлоети, који ће разагнати гешке облаке, те ће Србину сванути дан. Ниш, 1. Фебруара 1894. год. Загорка.

ДОПИС.

Митровица, 5. марта 1894. Добротворна женска задруга имала је на месне покладе своју друштвену забаву, која је била врло добро посећена i/i сјајно испала. Програм беше одабрам и лен. Пре свега дошао је говор г. Антонија Хаџића о задатку женскиња у нар. васпитању. И ако говорник није педагог, ипак је свој говор „лепо“ извео, те је уз пажљиво саслушање на завршетку „живо н ноздрављен био. Сунеов „несник и ратар“ одсвирале су на гласовиру гђце Јелисавета Адамовића и Ленка Драгутиновића тако вешто, да си могао да нриметиш: када иесник ио артији шара; а кад ратар плугом земљу нара. Наше црквено невачко друштво само се хвали. Оно своје пијесе свагда на задовољство и најригорозније публике изведе. Чини ми се, да се „Хајдук Вељко“ неда леише отпеваги. Нема сумње, да је и декламовање г. Пере Крстића славило потнун успех; а г. Сигети свирао је у ~цимбулу“ изврсно. Ова је свирка нама

новина. „В кимваљех“ номиње се у псал мовима Давидовим, а Гете ју номиње у балади „Бог и Бајадера“, коју је хрв, иесник Трнски с мање успеха превео, а пре њега ју је „вештачки“, превео наш „узор-песник“ Змај! Али гек слике! Шта да кажем о том „биееру“ нашег уживања тога вечера? Саме су нам оне говориле. „Та ко их само гако красно наслика?" запита свако. Та вештак ти је тај наш „шаљивац“ срп. нар. позоришта, наш врли Пера Добриновић! Ал бре се неће ни кајати за свој силан труд, Чуо је што је за нравог уметника најдичније, чуо је најискреније признање и хвалу од „лепог света“. Шта дакле да џажем о „сликама“ ?! Не зна се, која је дивнија, која, заноснија! То су све по избор лепе и младе госне и госпођице из наших отмених породица. Саме по себи већ дивотна појава; како не, кад су још „живе насликане“?!

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 4.