Ženski svet

њојзи не бијаше толико драга, опет је унуче вољела. Често би га пута и она узела на руке, па би га гледала, а очи јој нуне суза, ли суза радосница. Тати не бијаше драго, што стара толико узима дијете; она је хтјела, да је само њезино, да га само она пази и гледа. Ама и она због Пере, није могла старој ништа ;'а проговори. Док их једнога дана не задеси несрећа. Дијете се разболи. Здраво читаво поче плакати и врискати, а трећи дан умрије. Залудо су дозивали и попа и доктора не могоше га спасти. Ово их је норазило Перо стао као стијена, иа нити ромори ни говори, Тата само нлаче и нлаче, а Милиница поблиједила, укочила се, ама не може сузе да пусти. Кад иу дијете однијели, ето ти Татине тетке Митре Она дође, па сједе поред Тате и иоче јој тихо шапћаги : Јесам ли ти ја казала, да се чуваш свекрве ? Тата плакаше. Знала сам ја, настави Митра, да је то вјештица, јер су ми причали, како еу ]е виђели ђе и на метли јаше. . . . Изјела је и своје седморо ђеце све тако па ето сад и твоје. Тата се бијагае заценула од нлача. Јес’ jec’, једва изговори, нико није него она. . . Она мене и ’нако не може чут’ ни виђет’, на да ми се освети на ђетету. Није га џаба ’нако миловала, додаде тетка. Па и није. , . Знала сам ја. Митра је још дуго сједила, а кад је ношла била је весела, што ће јој Тата бити слободна, па не ће трпити вјештицу, јер је она тврдо вјеровала као и друге мостарке да има вјештица. Те вечери и Перо је дошао раније дома, Милиница је баш готовила вечеру, а он оде Тати. Зар још плачеш ? унита је. Како не ћу.

Па божија је воља, рече он. А она заплака. Да је божија не бих ни жалила. Перо јо погледа. Па да шта је. Ја знам, Па кажи ми. Не могу. И ту се готово стадоше препирати. Он иавалио да му каже, а она се затеже. Док једном баш отрже. Мати га је изјела. Перо скочи. Зар моја мати? Јес, рече она, изјела је својих седмеро на и моје. Лажеш, викну он а сав поруменио. Не лажем, душе ми. Дијете је било здраво ама она . . . она . . . Та видио си, да и не плаче за њим. Перо је и сам био сујевјеран и њему је мало гребало доказивати па је готово вјеровао. Али му се сада чисто и мозак заертио, јер је његова мати' ио сриједи. Моја мати није . . . није. Ту се опет почеше препирати, али Татине сузе однесоше побједу. Ја ћу из куће, рече она, ако мати буде у њој. Ама нека је. Нећу, нећу . . . Мени су моја ђеца најдража. Перо је био као на ватри. Мати му је била драга, а Тата још више па није знао којој ће угодити. Умирити Тату није могао, ама матер пу стити ни то није могао. Излетио је у другу собу и ходао по њој к’о махнит. Мати ми није така . . . говорио је опет . . . није она вјештица није. . . . Ама Тата ... не ће она лагат’. А и што би лагала? Може бит’ да је баш истина. И моја браћа и сестре помрли су го тово сви ’вако. Па ко је крив? Зар мати? Није она. Ама опет .. . опет ... и моје дијете тако да умре. Зар није оно изједено? Па мати баш

Вр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

173