Ženski svet

Па шта тек да кажемо, кад муж дође кући па затекне, читав рат између маћехе и пасторке ! Ако је разборит човек, он ће гледати да их умари и да развиди ствар.

Ако није, онда нроклиње час, кад се по други пут оженио ! Да красна подножја за даљи развитак ! (Свршиће се.)

„ЖЕНА XX. ВЕКА."

(Наставак.)

У даљем разговору приказује нам писац у кратким потезима Француски салон. А! Француски салон! Та из Француске, особито из Париза долазе прве моде, на то мора штогод најновије бити, мора највеће уживање бити тај салон видети, где је намештај по најновијој моди не ! „Салон је разговор“, у кратко нас поучава писац. Ту се састају учени људи из свију главних сталежа и занимања, па ту у друштву женских претресају разна питања или научна или иолитична, или друга дневиа питања, а л;енске или слушају или и саме учествују. Еолико се великих дела у Француској зачело у салонима. ТТТто салон тамо опада, криви нисац жеиекиње; што су се мушки оделили у клубове, гато живе у каФани, прииисује писац женскима, што су дотадашњи свој утицај на мушке изгубили. Но да неби мислили, да је овде реч само о великој гоепоштшш и о нрвим и у свету чувеиим салонима, нисац нам казује, да „има салона разних величина. Каква кнегиња има салоне у које су прибрана сва чудеса уметности ; а каква смерна грађанка има једну сиромашну собу, којом се поноси, и коју зове салоном. И има ираво да се њом поноси, има право да свој салон цени, јер кроз тај салон се она јавља као locnofja, С тога свога салона она се прибраја к цивилизованом свету, где се жене веома поштују. Није лепо да њу туђини, иа ни чланови породице увек виђају само на домаћим нословима од јутра до мрака. Eboj треба овај угочић, где ће се и њој говорити с неком церемонијом, да утврди своја права на ноштовање и уважење.“ Какву велику снагу припиеује писац тим салонима, види се из тог, што вели, да женске помоћу тих својих салона могу учинити да врлине пе подивљају; могу се

борити против покварене књижевности и нротив рђава укуса. Кроз њих имају оне утецаја на романе и позориште јер се свака новина на том пољу у тим салонима тако рећи прокритикује, и створи се јавно мњење, које ће добру ствар у тим струкама иодпомоћи а рђаву већ у клици угушити. Овај оцек, где о томе говори писац, ваљало би цео исписати, али зацело ирочитати. Да се неби мислило да писац узима на око само стање и обичаје највишег и најотменијег друштва, а да о највећем делу женскиња, о радничким женама не води рачуна, он вели, да би се ту требало угледати на Ешглезе или гта Американце. „Жена из народа у Енглеској, а особито у Америци, има, у свом васпитању, у свом држању и навикама, нешто госпођинеки. То је више него што бих могао рећи за многе иаше грађанке. Не говорим ја о женама најиижег реда, које су, веселиице, свуда осуђене на понизност и невољисање. Бидићете у Америци жена сељанака и иадничарака, које морају да раде за надницу, па опет врло мало раде грубога посла, одевају се иристојно, имају неко образовање, које им помаже те могу уживати нешто читања и музике. Те су жене мање оптерећене него наше мале варошанке, а уживају поштовање и старање од оних, који их окружују. Ја бих желео да се и у нас створи овако штогод. Вама се то чини нешто аристократско, а ? Па тако је ; ја бих желео да жене буду као нека аристократија у народу ; и ова жеља чини ми се да је сагласна са најчистијим духом демократским. Њихов би се утицај повећао. Њихова улога у кући, у којој су оне данас као слушкиње, била би улога учитељице. “

Вр. !). ЖЕПСКИ СВЕТ

131