Ženski svet

сухој болести. Жену своју оставио је у врло жалосном стању. Па ипак не хтеде она децу своју, а особито малога „Никицу“, да да деди и мајки с очеве стране на одгајање. Сву ону страсну љубав, којује гајила спрам мужа свога, пренела беше сада на децу, а ноглавито на јединца сина, своју дику, свој понос! Принуђена, да сама својим рукама зарађује, сносила је вољно све бриге и горчине пуке сиротиње. Поред највеће вредноће не могаше често да заслужи ни најпотребније. Када се ноново удала, стање јој се бар колико толико иоболшало. Опет наваљиваху деда и мајка на Терезу, да им уступи децу; али ни молбе ни нретње не могоше осетљиву матер покренути да се растане са својим љубимцем. Дорастив најпоеле до 16-те године, замоли Никола сам, по савету, неког свог деду од стрица да га потпомогне да настави студије. После дужег преговарања пресели се са својом млађом сестром у Беч. Тешким претешким срцем, изморена бедом и невољом иокори се Тереза судбини. Пуна су безграничне љубави и бола писма, што их је писала своме сину. Како ме јако боли помисао пише она -- да деци мојој као увет стављају растанак са својом матером; да се од ње, да би једном постали богати, Ја ћу вам то богатство извојевати небројеним сузама, које ничија милосрдна рука не суши. Ну наскоро раскине ватрени младић омражену свезу. Волијем од глади умрети, него ли у златнич ланцима вечито да робујем! Тако се онприједној свађи осече на самовољну бабу, скупи своје ствари и после неколико дана лежаше у Пожуну у загрљају своје пресрећне мајке. Касније се некако измирише; баба нопусти у толико што унуку остави на вољу избор студија. Млади студента мењао је сада универзитете један за другим, а мати његова, која се чврсто решила, да се са шњим више не раставља, увек га је нратила. Тако је у њему све већма утврђивала ћудљивост и самовољу, које су му касније толико шкодиле. Осам година би јој још суђено, да се весели у своме„ Никици.“ Дан, када иодлеже тешкој болести беше 1829. Зајамачно је најцрњи у црном животу Ленауову. Многе лепе иесме

казују, шта је у својој мајци изгубио, а на првом месту она, у којој долазе ови стихови: „ Icli trag’ ira Herzen eine tiefe Wunđe, Und will sie stiiram bis an meiu Fnde tragen; Ich fiild ilir rastlos iinmer tiefres Nagen, Und wie das Leben briclit von Stimd’ zu Stnnde. Nur Eine- iveiss ich, der icli meine Kunde Vertrauen moclite und ihr alles sagen; Konnt’ ich an ihrem lialse schluclizen, klagen! Die Eine aber liegt verscharrt im Grunde . . ц Још иола дечаком облетао је Ленау лепе девојке и опевао их првим звуцима своје лире. Као младић од 19. година упознао се у Бечу са девојком, која је на даљи његов живот била од најсудбоноснијег утецаја. Звала се Берта Бог и душа беше красна, али песника у сваком иогледу недостојна. Неверност њена љ.уто заболи Ленауа, те му годинама загорчаваше сваку радост у животу. Показало се то онда, када је у ЕПтутгарту упозиао младу госпу Лоту Гмелинозу, која му толико освоји срце, да јој је дивне песме певао и већ озбиљно намеравао, да је узме. Пријатељи навалише на њ саветнма, да изврши намеру. Он је оклевао и оклевао, те се најпосле тешком муком одрече. Још га је одвећ љуто болела рана, коју му је Берта задала, а да се смео иадати новој срећној љубави. Одиста морамо жалити, што од оте женидбе не би ништа; крај таке одличне жене, као што је по савременицима Лота била, нашао би он мира и задовољства; шта више можда би га мимоишла грозна судбина, која је несрећнога несника и одвећ рано ошинула, или га бар ноштедила од тога у цвету мушке му снаге После две године неумории песник беше међу тим отишао у Америку, и оданде се горко разочаран вратио у завичај суочи се он у Бечу са госпођом, чије ће име вечито етајати крај им на Ленауова: Софијом Левентал. Жена ова ) чини одмах дубок и трајан утисак на несника, тако осетљива према женској лепоти; беше му тако, као да га каком чаролијом себи привлачи. Лако ћемо то схватитн, кад нрочитамо како ју је онисао иознаник њен Лудвиг Август Франкл. „Била је средње величине, танка стаса.

150

ЖЕНСКИ СБЕТ. Бр. 10