Ženski svet

рече, „морам вам објаснити, да мој пријатељ одриче могућност постаика женског математичара. Он истина нризнаје, да се могу наћи изузетци жена, чија интелектуална евојства прелазе обичан ниво људског рода, али да те женске нагињу више књижевности и легшм вештинама, које би требале своје дарове критизирања и анализирања на то да уиотребе, да улепшају живот, само да се не пењу никад у сФере чистих абстракција. Покушајте драга пријатељице да га доведетена друго мишљење“. Старац седе норед мене и иосматраше ме са великим љубонитством. Нисам ии иајмање слутила ко је он био и у целом његовом бићу не беше ничега, што би ме заплашило. Цео говор сводио се је иа вечито питање о дару и правима женскиња, као о добру и злу, који би морали но л>удство настунити, ако би се већи број женскиња одао студијама. Мој је противник стављао но неке примедбе, чија је намера била та, да изазове моју опозицију и да ме подбоде на малу препирку. То није било тешко. Ја сам тада била сасвим млада, борила сам се свом силом, само да добијем право да се могу посветити мојој омиљеној студији. У

(Нродужиће се.)

мени је горела жудња једног НеоФита за женско питање, и ја сам у то време била потпуно уверена, да ћу имати увек непобитну истину на мојој страни, толико сам у томе далеко терала, да сам често заборавила и на моју околину. Жорж Елиот чинила је све само да ме расположи за говор, остали ирисутии иостепено су ућутали и нас слушали. Наша дебата трајала је од прилике три четврти сахата кад напоследку Жорж Елиотова рече смешећи се: „Ви сте се храбро и ваљаио борили, и ако г. Херберт Спенцер није још нобеђен, онда се бојим да се неће моћи никад поправити. “ Може се лако себи иредставити, какав ме је ужас обузео при овим речима. Кад се је мој распуст свршио, вратим се натраг у Немачку, и идућих година иосле овога нисам била више у личној вези са Жорж Елиотовом. Једном, кад сам положила мој докторски испит, писала сам јој и добила сам од ње неколико редака, пуних срдачних честитања. Од то доба поздрављала ме је са времена на време преко познатих пријатеља и на томе се је ограиичило наше интимније нознанство.

ПЕСМЕ.

ГОСПОЂИЦИ АГ...

Шет’о сам ее горе, доле, Кроз вароши и кроз села Тражио сам да бих навТо Гдје год таквог лица б jejia, Тражио сам да л’ ћу моћи Наћи гдје год такве очи Гледао сам многе веве Дјевојчице глед’о миле, ЈГјене беху, ал’ од тебе Нису, драга љепше биле. Такве очи, лице тако Ој не нађох ја никако.

Колашин

Моје срце за те куца, Ти си њега иридобила. ЈБутом стр ; јелом из очију Млада си га устр’јелила Те сад само мисјш на те И с радошћу, ах, чека те. Ако будем среће таке Да не могнеш мојом бити Другу никад љубит’ нећу За тобом ћу сузе лити. Моје срце пуно туге Неће имат’ драге друге.

Булатовић-Ибријски.

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

119