Ženski svet

Кад поштеље босоного иде, онда људи само ноге виде, а кад се порок у злату шеће ; копита им не смета * * * Сваки човек је ковач своје среће 7 вели пословица 7 то етоји 7 ал’ само за оне 7 који су тај занат изучили. * * * Кад би сви људи са својим околностима

тако задовољни били, као што су са својом иамећу7 мало би незадовољника било. * * * Људско памтење личи магазину, ако у њему ред влада 7 лако ћемо остављене мисли наћи. * * * Младост се греје на сунцу надежде, старост пак на пећи прошлости. Често се сунце за облаке сакрило, многа је пећ без горива остала. С. С.

ПЕСМЕ.

МОЈЕ ПЈЕСМЕ.

НЕ СЈЕЋАЈ СЕ....

МАЈЧИНО СРЦЕ.

По Ratisbonne-y слободно.

Често пута плакао бих радо Под теретом бола преголема, Можда б’ тако срцу олакшао, Ал’ узаман! Нема суза 7 нема!

Не сјећај се више мене 7 Нек ко стручак нежног цв’јећа За навијек тихо свене 7 Спомен 7 што те на ме сјећа ! Ко лист што се отме грани 7 И у неврат оде летом 7 Тако нека миру светом, Мину санци просновани; Не дај срцу да се сјети, Ни да мртву прошлост крене 7 Не помињи помен свети 7 Не сјећај се више мене!

„Утишај се чедо моје Јако ти је болна мати Само мир је може спасти 7 И нама је здраву дати !“ Тако отац сину своме, Ал бадава смрт баш лети 7 Преко ноћ се буди мали: „Певат Оцо дал ћу смети?“

Врело суза пресуши се давно. Па како ћу излит’ јаде своје? Најлакше их овако изливам : Сузе чисте 7 то су пјесме моје. Свет

Нека вр’јеме тугу збрише! Нек над гробљем дана давни У неповрат што се скрише 7 Никне трава, бршљан тавни... Нит се сјећај срца мога Тиха туга не ће ороћи, А са тешком судбом својом И задњи ће часак доћи ; И расуће у пепео Тај пламичак што се бори 7 Да огњену љубав своју У безмјерну вјечност створи. »>

Јован А. Дучић.

Окрете се само отац ... Црно руво даје сину „Леп сам је ли?“ Мајку иште Која мало пре премину. „Ево сине мајке твоје“ И води га јецајући, „Мајко моја где си 7 где си?“ И стаде се њојзи вући.

Вр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

171