Ženski svet

МОМ ЗЛАТУ.

Ево ти песме милено злато, У њојзи излив душе млађане, Ево ти песме из срца врела, Искрене, чисте и обасјане. Ево ти песме сунашце бајно, Прими је, прими , теби је дајем, Па кад си сунце, а ти ју већма ОбасјаЈ твојим сунчаним сјајем. Ево ти песме, ал' шта ћу даље? Узми је, читај, и све ћеш знати, У њој ћеш наћи изливе душе, Кашће ти злато што срце пати.

Кашће ти да еи: анђео благи Срдашца мога, све душе моје; Кашће ти да си : храм светилишта, Анђели благи где имне поје. Анђеле лепи, погледај на ме, Оживи душу зрацима сјајним, Излечи срце, дај му живота Погледом твојим, чаробним, бајним. Ево ти песме, ал’ шта ћу даље? Узми је, читај и све ћеш знати, У њој ћеш наћи изливе душе, Кашће ти, злато, што срце пати. Љубивој.

УЛОГА ЖЕНЕ У CABPEMEHOМ ДРУШТВУ.

(Свршетак.)

ГГрвих столећа Средњега Века, изгледа као да је скоро са свим збрисана слика жене, која је од робиње из незнабожачких времена ностала другарица човекова, која му је помагала да се створи породица човечанска. Изузимајући по коју светитељку мученицу, по коју побожну царицу, но коју мудру светитељку, као што је св. Цецалија племепита Вимљаека, која је научила авђелску музику, као што је Теодолинда, баварска кнегињица, што је била краљица Лонгобардска, те пане склањала, да буду човечни, или као она немачка калуђерица Хросвита, што је у својој ћелији нисала онако страсне драме, или као она париска љубавница Елојиза, што је страдала са своје љубави, те се затворила у манастир и отуда подизала своје узвишене и последње узвике о љубави, врло је кратка и ни мало није сјајна снољна историја жениеа све до освита новога света. Око хиљадите пак године појављује се, у свом дугом елегантном ношиву, као бела вила, господарка замка, нануштајући своје суморно уточиште замак с ћошкастим ку* лама, у којима је дотле живела. Она је скроз и скроз хришћанка, одушевљава се делима што их хришћански витезови по-

(Кнез Анџело Губернатис.)

чинише у земљи по којој је ходио Спаситељ света; остала је чиста све до повратка евога војна; спрема се да га окити светитељском круном, златном копреном што је сама, као оно Пенелона, изаткала евојим рукама; нриређује части и светковиее; у замак свој позива трувере и трубадуре; с усхићењем слуша хвалу о великим делима што их је њен Крстоносац иочинио. Витези су еаучили од песника да за њих нема боље препоруке да се допадну изабраницама ерца свога, до да буду побожеи и ваљани. И тако је хришћанска жена створила романе витештва. Али се понекад дешава, да лепа кастеланка, очекујући витеза кога нема да дође, поклони слух дирљивом гласу несникову, који опева витешка дела и пожртвовања, иа поклањајући иеснику исирва само своју нажњу, а после и памет, поклања му најпосле и срце своје. И тако, о сваком пролећу плету се венци од цвећа, у замку ее пева еве једеако о љубави, па еа иослетку заљубљује се песиик у ону што држи венац у руци да трубадура окити њиме. Ово се понавља по један иут сваке године; сваки нови песеик који на двор дође мора одеад да нева самој својој госиодарци; отночело се врло ириродно и

164

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. и.