Ženski svet

114

дозвољено женскима да уче лекарску струку не само у поменутим двема европским државама, негоп у Енглеској и Русији; з у најновије доба отворена су женскима врата свеучишта у овој струцини у Угарској. Па и у Аустрији и Немачкој и ако нису изрекли још дозволу за то, ипак дозвољавају изученим и спремним за то женскима, да и у њиховим крајевима врше лекарску праксу. Земаљска влада за Босну п Херцеговину поставила је већ две таке женскиње за практичне лечнике и тражи их и поставиће и више, ако их само добије; а и српска краљевина има већ леп број женекиња, које с успехом врше овај блатодетни задатак човечанске потребе.

Немци и Енглези терају са својим женским лекарима пропаганду и што су ови народи у Турској, Индаји, Јапану и другим источним крајевима толико уплива стекли, имају млого да захвале својим женским учитељима и овим женским лекарима. Колику важност поклањају том питању Немци и Енглези, показује највише ова, околност.

Кад је оно прошле године издао дозволу данашњи султан отоманског царства Абдул Хамид, да се женским лекарима дозвољава у целом његовом царству, да могу вршити лекарску службу, и шта више, да се траже баш женскиње за то, онда су одмах сви немачки па енглески листови позвали своје кћери што су изучиле лекарење, да тамо оду не толико у интересу хумане и хришћанске цели, него да се довуку тако до домова и породица турских, па да ту на живу чокоту прицепљују своју културу и своју мисао. Јер као што је познато, по верским законима, не може мушка глава долазити у харем (женско одељење) ни у најодсуднијим часовима живота бег дома-

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 8.

Бинове дозволе; то је за оваку веру и ове крајеве баш прека потреба, да се хришћанске женске одају изутавању лекарске струке и да врше тамо човечанске дужности, те да се не сатире п даље толика женскадија са верских обичаја.

А кад Немци и Енглези смерају да тим путем дођу до срца оном народу, који им је и по простору и по обичајима и по језику тако далеко, зашто неби ми Срби помишљали на то, па упутили наше кћери на ту мисију, та ми смо и ближи турској царевини, знамо боље њене одношаје, а ми смо уједно једна крв и једног језика, са стотинама хиљада тога мухамеданског света, па зар да пуштамо туђинце да нам и даље браћу отуђују и драже против нас, кад би се лепо могло овако благим и човечанским путем лако и лепо измирити, приљубити и духовно придобити што се отуђило.

Колико би тим 'начином и тим путем могла Србија учинити своме роду и колену у Старој Србији и Маћедонији не може се оцевити; особито, кад се зна, како се међу мухамеданцима цени, поштује и уважава лекарско знање и вештина и како су ти народи одани овом, који им добра учини; и прилике су сад повољне, јер влада мир свуда и еви владари теже да се несугласице, што међу њима постоје, реше мирним путем, или бар да се што даље одложе спорна решења.

Србија би лако могла извршити ту задаћу, јер има доста велик број женскиња, које су изучиле гимназијске науке, па би сад могла и њих увући у ред својих државних шштомаца и на 4—5 година имала би леп “број војника, који би јој крчио пута мисли у оним крајевима, куда јој указује прет великог Србина, кнеза Михајла.

НА ГРОБУ ОВОГ ЧЕДА.

Чедо моје Боривоје, Устргнути цвете,

Дошао сам да т' посетим, Драго моје дете.

Дошао сам, да те питам, Да :р си жељан мајке,

Да л' си жељан, тиче моје, Твог старог бабајке.