Ženski svet

156 ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 10.

Зашт' ме обману погледом својим, Погледом ока змијиног тог;

И њиме живо срце устрели,

Срце једино живота мог 2

Ал шта да питам стену камену, Доћи ће конац и патњи тој;

Измеђ' вапаја тужних, жалосних Чути ће Господ и вапај мој.

А онда жено, кад вапај тужни Господ саслуша ердашца мог, Викнућу теби: е престола доле, Песама мојих један сам Бог!

Александар Каракашевић Сремад.

ар с ирљ пљо ас брада. 0

ЛИ А К о:

ОПРОТИЊОКА МАЈКА.

Написала ДМЕтла, Т"ргурева..

У вароши није било једне душе која није познавала племениту госпођу Добрићку, а 0с0обато сиротиња, која се сваке суботе редовно окупљала у њено двориште да прими дарове из њене руке, које је она преко недеље спремала

- са својом старом и верном служавком Катом. И ти јадници полазећи из њеног дворишта свако обдарено и утешено, благосиљали су своју милостиву мајку.

Недељом је после божије службе обилазила оне који нису могли просити, а исто су тако потребни били као и остала сиротиња...

Но гђа Софија и ту је неки ред завела, она није нипошто трпела, нити је онима делила који су били подпуно здрави и крепки, одма их је упућивала на рад и само их је у том случају помагала, ако нису могли одма рада добити.

Девојчице сиротних родитеља давала је о своме трошку да уче разне ручне радове, како би доцније могле самосталне постати. А тако је исто и дечаке упућивала на разне занате да уче Особито је настојавала да изведе из њих добре мајсторе, које је она веома ценила. Између њених сиромашних питомаца истаче се неки дечак Милан, син сиромашних, али врло честитих родитеља. Замоли је наивно а притом и одважно, да би желео бити ивжевир. Гђа се насмеши, допаде јој се тај лепи и одважни дечак и даде га да учи школе. И заиста се није покајала, јер беше увек први ђак.

Гђа Софија водила је читав списак о њима, и све их је поименце познавала. И за дванајест година њеног милосрдног и неуморног труда, доживела је да види читав мали свет, који је имао једино њој да захвали ва свој опстанак.

И ипак, она се није истицала са својим милосрђем, све је то чинила у највећој тишини и скромности. Није тражила ни од кога никакве хвале, била је задовољна кад је видела да су јој питомци и питомице, честити и поштени раденици постали, то је њена награда бита. А особито је уживала у Милану, видећи га како се труди и како ће то красан човек постати.

Гђа Софија једва је имала 46 година, била је висока и врло слабуњава, Лице јој је било врло пријатно и лепо, али коса јој беше сасвим седа. Из њених благих очију огледала се дубока туга, коју је морала претрпети још у својим младим годинама. Била је сасвим млада кад је остала удовица, а доцније као што је свет говорио, изгубила је једину кћер од 17 година. Од тада се није више показивала ни у каквом друштву. Живела је само за сиротињу. Сву своју утеху налазила је чинећи доброчинства Поред себе имала је своју верну Кату која је јошу својим младим годинама била њена собарица, те је у њеној служби и остарила.

Гђа Софија била је врло имућна, могло би се слободно рећи богата, али је живела у својој кући врло скромно, осим најстрожије црнине, другог раскоша није имала. Из почетка ју је свет оговарао да је то нека претераност што сеу својим још младим годинама тако сасвим повукла од целог света, али њеним стадним и озбиљним понашањем, брзо је задобила евачије поштовање. Само се њени рођаци нису могли с њоме измирити, њима беше криво што троши толико на сиротињу, па тим њима мање остаје после њене смрти.

Једне суботе опет се искупише у њеном