Ženski svet

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

141

РАЗБИЈЕНА ВАЗА.

Шта урадих! — Шта урадих! Ал већ залуд тужит саде. Она ваза тако лепа Разбила се у комаде.

Лептир мали, што ј' облет'о Око свеће — крив је свему; Отерах га од пламена,

Да би спасо живот њему.

Беше ми га тако жао

Да га пламен свеће спали.

Џа што не бих, велим, његов Продужио живот мали.

И кроз прозор ја га пустих, Да ми срце за њ' не стрепи; Али јао! — разбих вазу, Спомен мојих дана лепи'.

Шта урадих! — Шта урадих ! Тако ми је жао саде!

Ова ваза — то је спомен, Што ми њена рука даде.

Гор. Милановац.

с ++

Тај ме спомен живо сећ'о Анђеоског тог створења,

Са њиме ми, ах, сећам се Честитала дан рођења.

Вазда беше пуна цвећа К'о и онда, кад ми даде. Са сузним је оком гледим Разбијену у комаде.

Комадиће од ње купим, Гледам како да се споје;

Ах већ видим и сам да су Узалудне муке моје.

И жалостив поглед дижем

Што је доле земљи пао —

Њеној слици — што вам скоро На дувару закуцао.

Погледах је пунан туге Да покажем јад мој цео; А усне ми прошапташе : Опрости ми! Нисам хтео!

Влад. М. Луњевица.

БРАТОКА НИСМА.

ТУ. СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРЕВА.

Дична Српикињо !

Меве особито радује, што у твоме писму онако срдачно, онако узвишено осјећаш за православну вјеру и народност српску !

Када разне свјетске новотарије и назадњаштво све се више шири међу појединим народима у ове дане, још више ме весели, да онако свјесно мисли о православљу и ОСрџшетву једна Српкиња, као што си ти дична сестро !

Нијесам могао срцу своме одољети, а да ти се у овоме писму не захвалим на онакоме твоме. осјећају. Живила Српкињо! Када онако знаш цијенити своју народност и када умијеш бити бранич светог православља ; јер једино свето право-

влавље може уништити по свему свијету |

разна зла и неваљалства, а на православном броду високо се данас вије Света Застава Хришћанске вјере, љубави м наде.

Високо се вије „Застава Православља“, која ће на бедемима свега свијета вјечито лепршати се зближујући у јединство разне народе и разне вјере.

Ту Заставу „Православље“ благословио је и својом крвљу освештао једина глава православне цркве хришћанске сам Господ Исус Христос.

Но канда ни у једног народа није чвршће спојена вјера и народност као у нас Срба>2

Више је од седам сто година како је просвјетитељ српски св. Саво Неманић ујединио православље са Српством. То је тако свето, узвишено и тијесно скопчано у нашем народу, да никаква сила сломити не може.

С тога се с правом зове црква наша — црква народна.

Црква је свето мјесто, дом молитве, дом прибјежишта Богу — гдје се наше

%