Ženski svet

БРАТСКА ПИСМА.

XI. Наше дужности.

Дична Сјрпкгто! Ти ме питаш и модиш да ти пишем, какве су наше дужности? То је сесгро драга тешко одговорити, јер дужности су велике и годеме; али као и вазда, да би те колико умио и могао задовољио, написаћу ти у најкраћим потезима о нашим дужностима. У свијету такве су прилике, да човјек сам није никуда нристао; човјек сам није могућан каква већег посла извршити без номоћи другијех људи. Један се ослања на овог, други на онога. И, тако видимо, да човјек без помоћи другијех људи, није у стању опстати, нити осигурати свој живот. Од како је свијета и у њему људи, ностојао је тај опћи закон т. ј, дужност „ иомаКи ближњем свомД; а ближњи нам је сваки човјек на свијету, те из тога су постале и .машв дужпоши“ . Данас, ако смо ради, да нам неко добро учини, то прије свега треба и ми да знамо, да нам је пријека потреба дужност нам је, да и ми дотичном учинимо добро, да му у нечему поможемо, да га чему намучимо; јер само тијем ћемо учинити добро и себи и њему. У противном елучају пашћемо ми, или дотични, или сви заједно. Сада, кад се окренемо по нашем српскоме свијету, сада —у вријеме просвјете и велике образованости данашњег модернога свијета, а на прагу XX. вијека, да ли ми Србин Србину, или Српкиња Српкињи да ли и у колико вршимо те потребне наше дужности? Са болом и сажалењем морамо признати сестро, да данас тога у већине нема! Баш сада, кад нам је од пријеке нужде, када морамо врпшти те дужности, ако смо ради да нас немарност и туђин не поплави; а ми смо многи окренули леђа брат брату, а сестра сестри. И, што не би многи тирјанин учинио своме непријатељу, то ми један другоме чинимо, а на сваком кораку размећемо се Српством!.. Зар, ако се један на другог наљутимо, јер: v Ha мило је жао! и па због те љутње

да не врнтимо своје човјечанске и српске дужности, онда пада свијест и поштење. Не мислим селе драга, да не мора бити опозиције, јер свак треба да брани правду и право начело; али гдјесетиче народног благостања, ту на страну нартаје, сплетке и све... Колико их је међу нама па јавно говори: „дужност нам је ово, дужност оно; добро би било овако, ја сам нредлаrao u и т. д. А када дође да треба то остварити, многи леђима у ћошак, као да га се ништа не тиче.. Па може ли се у овоме називати иоштење једног човјека, и више њих; могу ли се оваки звати натриотама ? ? „ lle мјрчи се, ако коваш пе Иеш “ ! вели златна ерпека пословица, па би бо.ље било мање трошити празне ријечи, а више радити ; а не, ако јошкоји поштено ради, нападати га, а ссбе истицати за народног пријатеља. Не сестро драга ! Нама не требају такви пријатељи, не требају нам такве кукавице; иама једино требају погатени прије свега људи и жене, па Срби и Српкиње; јер Србином може се називати и скиталица и народни издајица, али може ли се онда такав називати човјеком? Онај се може назвати човјек и народии пријатељ, који на крају живота може рећи с праведним Јовом: „ Био сам слијтом око, хромоме нота; сироши и удовици био сам ошац и . Колико је у нас могућнијех људи и жена, господе и госпођа, па видимо ли од тога њихова богаства и какве народне користи ? Колико би требало и могло не видимо ! А за ilito ? иитаћеш ме. Ја велим за то, што ихје врло мало богаташа, те се интересују за народни бољитак. Њима је доста, нека им је иуна кеса, а што ће народ патити, што ће народ најпошље пропасти, то је многијем двадесет девета брига! Многи, нека само задовоље себе, ашто ће их народ за то звати: враговима, ђаволима, сотонама и другим именима, то се њих ни мало не тиче..

114

ЖЕНСКИ СВЕТ. Ер. 8.