Ženski svet
Бр. 8. ·
ЖЕНСКИ СВЕТ,
ПОСВЕЋЕНО ЗМАЈУ ЈОВ. ЈОВАНОВИЋУ
Венац прави, твојој слави Давно '7 блиста већ на глави; Моја ] песма мален део,
Али цветак неувео. —
Само име тебе двоји
Од другова свију своји Само име: веља ј' дика, "Србина нам — Змај песпика.
Где се рујно винце пије: Твоја песма душу грије. Где се љути бојак био: Пеемом си нас соколио.
Где ее чедо нија мало: Твојом песмом е' успавало; Твоје песме школи данс __Усрећују малишапе. Вел. Извор, 8. јула 1900 год.
И на копну и на мору, И у сумрак и у зору, Твоја песма свуд се вије: Пуна слатке чаролије.
Сами старци ко и млади, Твоју е' песму чути ради; У сред мира, и сред рата; Песме су ти пуне злата.
Пуне шале или туге: Музине су само друге. Пупе слаети, пупе чара, Јер су продукт: твога дара.
ТУо што рекох, име само
“Само ј теби богом дано
Само име веља ј дика
Оно двоји — Змај песника. Даница 6. Чочић, учитељица.
нивоу ава С ар
„РУЖА И ВЕПТИР..
Мали шарени лептирак салоте на. једну лепу ружу, која се тек бијаше расцветала, и опијен неком тајанственом силом, неким заносним мирисом, он је страсно замишљао, да је сркао сок из ружиних груди. Онје у мислима својим осетљивим усницама додиривао лице њено, љубио њене лепе цветове и премирао у загрљају њеном, а она га је пак својим мирисом чувајући од света тако силно грлила и љубила као ион њу...
Кад време буде осушило твоје цветове, кад мириса из твојих лепих груди буде нестало, кад те не буде више сунце својим златним зрацима будило да се пробудиш из љупкога сна и да сребрну росу више не отреваш са својих свежих
цветова, онда ћу и ја крај тебе, крај твојих
увелих цветова заспати вечитим сном... и слатка смрт ће нас загрљене заједно однети у вечност и тамо ћемо као сенке проводити и даље љубавне дане и ноћи...
Ружа рашири јаче своје цветове, просу из својих румених груди мирис који је опијао и заносио свет и бацао га у слатке и златне снове... Јаче и силније загрли лентирак ружу, и наслони своју буновну главу на њено осетљиво и про· видно лице... Она је у томе часу осећала неку надприродну милину... У њеној души подигла се божанствена хармонија мисли и осећаја, и она га је тако силно љубила, да није могла то из-
рећи ни да искаже ни својим језиком ни оним милим љупким погледом, где се огледала њена срећна душа. Онаје само могла то да замисли, то да осећа и ништа више...
„И ти ме никад нећеш оставити!“ прошашпта тихо она, али тако тихо да и најближи цветак није чуо, који се у жбуњу баш до ње развијао... Бојаше се да гласно каже оно, што је тако слатко осећала...
„Никад!“ рече он и притиште још јаче евоје усне на ружине румене цветове...
И сан их својом чаробном силом одведе, да своје најсрећније часове свога младог живота у слатком сну проведе...
Околне дивне и питоме цветове давио је потмули и осветнички јад и очај. Они су гледали како он њу љуби и она њега, али они су и паклену мржњу осећали према њој, тој краљици цвећа, сваку досадању везу с њом они су раскинули, п за њу су епремали освету... неизбирајући средства, да је понизе, упропасте и баце у прашину, одакле се неће никад подићи.
П: тома и блага ноћ свуда је овладала, милијарди сјајних кандилаца ноћних просипаху своје зраке и осветљавали бескрајну васељену...
И кроз ту божанствену тишину могло се тек чути елатко јецање и уздисаји, који су се