Ženski svet

124 ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8.

„Да ли си сретнаг“ — Она је подигла њено мраморно лице, према њему и отворила њене лепе плаве очи, те га је зачуђено запитала:

— Сретан бити... шта је тог... — Херцег.

кад је ово чуо, јако гаје дирнуло и горко га је мучило. А после годину дана брачног живота, жалосно је оплакао младу херцегињу, кад је ова тако лепа и млада умрла.

После тога, херцег је рекао, да ову жену само зато није могао · усрећити, пошто је она још од детињства научила на помпу. Али он хоће да опровргне пустињакове речи! Отишао је и нашае је себи једну дивну девојку, која је имала очи и косу као ноћ црну, која је сав свој живот провела у сиротињи и очајању Њу је подигао према себи. И заиста, кад су њу први пут обукли у само злато и свилу, кад су је

провели кроз цео дворац, она је као какво не-.

вино дете тапшала рукама и клицала свему се дивећи. Затим је тако непрестано текао живот, жена се увек дивила и уживала у чудноватој помпи. Више пута би захфално грлила и љубила херцега, као и другог кога што би пољубила, кад би јој таки дворац створио. Увек се облачила, накит бирала, цвеће кидала; увек је уживала. А кад је већ и све најлепше видела, познала и својим назвала, ватрено је молила херцега:

— Друго ми дајте, што још досад нисам видила, све од овог необичније, ново, дивније, које ће надмашшти досадање...

Кроз кратко време је жалосна плачући се тужила и пребацивала херцегу:

— Несретна сам, дуговременим се, кад ми не знате наћи и дати ново уживање, звезде с неба или друго шта...

Ову је жену херцег отерао. Он је несретан био, јер је већ веровао пустињаковим речима, да не може усрећити једну жену.

Један дан шетајући се по шуми, уморан легне на меку траву под дрво и тако заспи, Кад се пробудио, види поред себе једну дивну младу девојку, која је поред њега клечала и гледала га. Он зачуђено' устане.

— Како си доспела овамог — запита је.

Девојка обори њену дивно плаву главу.

— Држим да ћеш ме убити — рече лагано — али не браним. Толико сам те пута виђала на улици, тесам хтела једном и овако из близу да те видим и да ти твој глас чујем; те сам са слепом смелошћу дошла овамо. Уби ме, молим те! Чуруг, 4. маја 1900. г,

Херцег јој се задиви. Лепо, младо створење је била питома и свежа. Није је убио. Друго је намислио. Узео је за жену!

Кад су је први пут облачиле у дивне хаљине, трчала је мужу.

— Да ли ти се допадам 2 — запита. Он је загрли. — Дивна си! — шаптао је.

Жена је од то доба волела лепо одело. А кад су јој палатинс дивотне показивали, рекла би:

— Оставите, тако не разумем. То ће ми херцег казати.

- И кад јој је он показивао, свему се радовала. Кад би у врт пошла, прво би код њега отрчала.

— Ако ти ниси тамо — рече — ја не могу сама да поднесем оне многе дивоте; с тобом треба да поделим све.

Једанпут херцег са жалосним лицем дође пред жену.

— Поданици ће ме прогнати — рече овде морам оставити еве и ићи у сиротињу. На гадно место ће ме прогнати, да ли ћеш и ти поћи самном 2...

Кена му се приљуби.

— „Журимо се — шаптала је — да те не би дирали.

И он је пробао с њоме невољу. Однео је у једну гадну, малу, опалу кућицу, далеко од палате. Нису имали никог, зебли су и гладнили. Али жена је зато весело трошила ес њиме сув хлебац, а кад је зебла приљубила се мужу. Он је запита:

— Зар не жалиш лепу палату 2

Она се зачуди и рече:

—_ Та овде си ти са мном!

Муж је запита: с

— Да ли си сретна 2

Она га загрли и пољуби.

— Неисказано...

— Али зашто — запита је муж.

Она се насмеје.

— Заштог Зашто 2 Како можеш и питатиг Што... што те волим...

Херцег је други дан одведе натраг у палату и као без душе одјури к пустињаку.

— Видиш ли — рече — видиш ли, лажна ти је сва мудрост, јер заиста, жена се може усрећити Само јој треба њену љубав поднети и разумети и њу само мало љубити..,

М. 6.

фи е--- астивк