Ženski svet
8 | ЖЕНСКИ СВЕТ.
Бе |
_[- | ____-- = вел
2
ЛИСТАК. ==
РА Ет Варне 6 5те
КОНЕАН.
Приповетка Данице Чакловићке.
Са црквене куле избија седам. Улице, које до мало час беху пуне ужурбана света сад су празне и тије, Сваки је посвршавао своје послове и хитао је дома да у кругу својих милих на топлу огњишту проведе бадње вече. Пијаца је лежала пуста покривена белим снегом, који се блистао у светлости електричних светиљака.
На ћошку једне грдне куће стајао је сиромашно одевен дечак, а поред њега „Јелка“ коју је он свима пролазећим већ цело после подне нудио, али је нико не хтеде купити, јер је била кржљава, ружна. Сирома дечак беше већ изгубио сву наду, да ће дрвце продати, и очи му засузише при помисли, да ће отићи празних руку кући. Дечаку биваше све теже око срца и баш кад хтеде кући поћи прође поред њега неки господин у скупоценој бунди. „Да покушам јопг једном“ помисли дечак и поче молећивим гласом: „Купите, добри господине ово дрвце, зацело немате још никакво код куће“...
„И не треба ми — остави ме на миру“ прекиде га срдито адвокат Белић и настави свој пут.
Дечака не застраши господинов срдит одговор; он упрти дрвце на леђа и пође за њим понављајући своју молбу једноставним гласом. И гле чуда — наједаред се окрене господин извади из шпага сребрну Форинту, пружи је дечаку и пође даље не рекавши ништа.
Дечак је трчао за њим све до његова стаи кад Белић хтеде за собом да затвори капију запита понизно:
„Да унесем „Јелку“ унутра 2“
„Не браним, кад си је већ довде донео, унеси је за мном и метни је у собу код пећи.“
Дечак учини као што му је речено и изађе напоље весео, што је тако добро пазарио.
Белић затвори за њим врата, запали лампу, скине бунду и седне у наслоњачу код прозора, Сад је био сам са „Јелком“ и својим мислима.
Како је тешка та осама у оваким свечаним данима. Бадње-вече! Свуд око њега влада радост и весеље. Кроз прозоре продире напоље светлост и весела дечија вика. Из даљине допиру до њега звуци божићна тропара „Рождев-
тво твоје“, који извађају свежи дечији гласови. До мало час није ни помишљао на то да је данас бадње-вече, отишао је као и обично у гостионицу на вечеру, али је нашао све пусто, празно. Редоћни гости размилили су се као званци код својих рођака и знанаца.
Човек са проседом косом седео је замишљено у наслоњачи и гледао нетремице у „Јелку“. Ватра је у пећки весело пуцкала, а дрвце загрејавши се, простирало је пријатан мирис по соби. Тај пријатан мирис јеловине пробуди у души усамљена човека давне успомене.
Његова пуста соба претвори се на мах у дивну јелову шуму. Широка путања просецала ју је средином и савијала у страну поред једне | грдне јеле чије су гране додиривале саму земљу. У њену хладу стајаше убаво девојче у белом танком оделу, рука јој се играше са јелиним грањем. ;
То је било давно, давно — има већ двадесет година — па ипак је у овај мах видео све тако живо, као да се сад догађа.
Од куд му изађе баш та слика данас тако живо пред душу, кад се већ годинама није сећао лепе Маре, своје прве љубави. Да ли му је пред душу дочара мирис јеловине која је испунила целу собу 2 Мара је била јединица његовог газде код којег је становао за време свога бављења у 8. на свеучилишту. Срце му поче сад куцати исто онако брзо као и онда, кад су се њих двоје први пут нашли саме у шуми. До њих је допирао из даљине смех и разговор осталог друштва, са којим су у шуму изашли. Над њима су тице весело цвркутале, око њих је шарно цвеће цвало и напајало васијону својим миомиром; несташни лептирићи слетали су с цвета на цвет и сладили се нектаром из њихових чашица.
„Знате ли на шта ме јеле подсећају >“ рече Мара. „Мени се чини да свака њена гранчица показује на небо горе те нас опомиње, да тамо горе тражимо срећу а не овде доле на земљи,“
„Од куд вам паде на ум тако сравњење, и то баш данас на оваквом дивном дану, где цела