Ženski svet

154.

КЕНСКИ СВЕТ.

БР. +

По = 5 од о те он 2. АЕ

» ЛИСТАК. «

АМО прес одра те Пболе КЕ

МАРА КРОЕ.

С енглеског превела М. Морачина.

На велики петак освану хладан и мутан дан. У граду Вајсистеру владаше свечана тишина кад се вјерве душе пробудише да се сјете страдања свога Спаситеља. Горе код сиротињске куће раним јутром, вратар отвори велику капију и погледа около кроз мирну тишину. Најприје дуж мирног сеоског пута, онда горе на сиво небо и тек за тим даље на праг. И ту, скоро до самих његових ногу, лежаше мали замотуљак. Знао је врло добро, шта би то могло бити. Дијете мали нежељени м нељубљени живот бачен на свијет Он уздахне, приђе и унесе га у кућу матрони, која се бавила овим чудним стварима

„Није ваљда опет какво нахоче, Ђоне 2“ рече госпођа Клерк, излазећи на. вратарев глас и узевши замотуљак у руке. „Сирото јање!“ дода дријешећи прљаве дроњке. За тим се трже у страху, који јој се и на лицу могао видјети. „Милостиви Боже !“ викне, а стари Ђон приђе да види дијете, које лежаше на њеним рукама. Једва је личило на човечије биће; тако му је страшно било наказно лице. Пуно удубина и разних боја са мутним и упалим очима, увело од гладовања. Мишићи се скупљаху од бола. Жалити је било, даје тако створење икако живило

на свијету! Али гле! Оно је живило; евједок |

свјетског гријеха —- гријеха, ради ког је принешена жртва, која је учинила Велики Петак најозбиљнијим даном у години.

"Милостива госпођа Клерк, с тужним срцем, однесе дијете горе. Опере га и обуче сама собом, мада се увијек стресла, кад се дотакла страшног лица. Ипак ју је бодрио, у њеном послу поглед у то наказно страдајуће лице. — „Како ће се звати дијете 2 питаше предсједник одбора, кад су послије неколико дана испитивали ствар.

„Нек се зове Мара“, предложи неко, јер јој заиста Бог зададе велике јаде.“

Тако дијете назову Мара. Кад је већа на-

расла, могло се видјети — премда је на једно око била сасвим слијепа, или боље рећи, није то око ни постојало — да на друго добро види

и да је доњи дио лица, узевши и уста, био доста лијепог облика, те је могла, без тешкоће,

јести и говорити.

Кућни лекар изумио је за њу неку маску, која је — док је крила најнаказнији дио лица — допуштала да ее послужи једним оком и устима.

Године пролазише и Мара у својој маски постаде добро познато лице у сиротинекој кући. Била је мелажо лична и ћутлива дјевојка, ипак услужна и доброћудна. При раду је, често, тихо пјевала.

Кад јој је било шеснаест година, одбор одлучи да се више не може држати, него да мора, сама за себе зарађивати. Али како Тако се питаше свако, од свештеника до Маре саме, коју је страх спопадао од непозната свијета, те се вве више приљубљиваше доброј госпођи Клерк. „Неће је нико примити у службу“ рече матрона доктору, једног дана.

„Наравно да неће“, одговори он „ а бојим се да би за њу Фабрички рад био сувише мучан, због маске“.

У тај час униђе у собу евештеник, господин Вуде. „Чуо сам да спомињете Мару“ рече, „ја имам један предлог. Олучајно сам је чуо да пјева а освједочио сам се да има необично добар глас. Знате, и сам волим музику и могу познати добар глас“. „Да, господине, али “, почне госпођа Клерк. Свештеник настави“

„Ја ћу молити мога пријатеља др. Глевлеја да једном дође, да је чује. Мислим да би тим гласом могла зарадити новаца.“

Добри господин Вуде одржа ријеч. Наговори др. Глевлеја, оргуљара Вајсистерске катедрале, те дође у сиротињску кућу, да чује Ма рин глас. Овог славног човјека усхити њезин глас и одмах се понуди, да прими дјевојку себи у кућу, да јој извјежба глас и поучи у основним појмовима музике. Уз то да ради по кући, што може. -

„Марија“, рече он госпођи Глевлеј те вечери ; „имам једно изненађење за тебе – можда, не баш пријатно“.

„Шта би то могло бити, Да неће још који ученик код нас бити 2“

„Па у неку руку, тако је, Једна дјевојка из сиротинске куће“.