Ženski svet

Бр. 10.

Ах, Ђеме, молим те!

„дДјевојка из сиротинске куће“, настави он „и то са тако наказним лицем, да мора носити маску“.

„Ђемсе, заиста ја не могу.

„Она ће рибати по кући а ја ћу је учити пјевати“,

Учити пјевати! Али за штог Молим те изјасни се! Све ми то звони тако непријатно аи непотребно“.

„да то, душо, јер сирота дјевојка не може заслужити хљеба обичним начином због наказности и за то, што има од природе такав глас каквог ја још нисам имао срећу чути“.

„То ми све изгледа врло необично, али, наравно, ако ти мислиш да је то добро и право, нек буде“.

Тако ствар буде свршена, и госпођа Глевлеј са зебњом, очекиваше долазак наказне дјевојке.

Сирота Мара ! Мара Крос, (крст) као што је назваше, јер је нађена на Велики Петак а имала је и сама да носи врло тежак крст! Сирота Мара ! Дан одласка из сиротинске куће, био је за њу дан страха и туге. Како ће она живити међу непознатим евијетом, који ће се гнушати од ње и ругати јој се.

„Дрхћућим уснама и сузама, које су текле испод маске, промуца „е Богом!“ и попе се у кола, која су је имала одвести оргуљаревој кући. Тужно махну пошљедње „ес Богом“ госпођи Клерк и сједе чврето стиснувши руке а несмијући ни погледати на непознати друм и здања, која су пролазили. На послетку етигоше до порте и Мара, први пут угледа величанствену красоту велике катедрале. Она се пренерази од чуда. Заборавивши на страх, посматраше масивне торњеве, многа пострана крила, торњеве и капелице са источне етране. Кола брзо заокренуше капији др. Глевлеја и сирота Мара, на ново задрхта при помисли, шта је чека. Она сјеђаше непомично док је кочијаш сишао и зазвонио на капији. Онда скинувши јој сандук рече:

„Сад госпођице сиђите; одмах ће Вам отворити. „Мени је плаћено и готови смо“.

Пошто је вишла, врата се отворе и једна уредна собарица погледа на њу продрзљиво, па онда на њен сандук.

Мару нешто стисну у грлу, те није могла проговорити. Срећом у тај час, појави се, на вратима госпођа Глевлеј.

„Ту сте!“ рече милостиво. „Ходите унутра а дјечак ће однијети Ваш сандук горе,“

КЕНСКИ СВЕТ. 199.

Она повуче јадну уздрхталу дјевојку унутра и одведе је у ручаоницу, гдје је чекаше чај. Надвладавши ужас због маске, рече Мари, да сједне и дадејој чаја и хљеба е маслом. Но дјевојка је једва могла шта окусити од узбуђења. Госпођа Глевлеј одмах поче разговор о недаћи.

„Моје драго дијете“ рече, „Др. Глевлеј жели да те подучава у пјевању, да би могла што зарађивати помоћу твога гласа. Џа док учиш, радићеш кућне послове, колико можеш. Познато ми је твоје жалосно стање и не мораш никад скидати маске, ако не желиш. Имаћеш малу собицу, за себе, гдје ћеш спавати и ако те ико ожалости или увриједи, доћи право мени и ја ћу ти помоћи, колико могу. Мара промуца неколико захвалних ријечи, али од тога дана, па до краја свог живота, она сматраше госпођу Глевлеј својим најбољим пријатељем и љубљаше је. Да није било ње, живот би дјевојци био неснован. Она ју је заштићавала од свију уври једа и сва домаћа чељад поступаху с њом благо и обазриво, јер примјеру господарице сљедовале су, наскоро, све слуге. Мари пролазише године мирно и сретно. Радила је, колико је год могла, јер се само тиме могла у неколико одужити за добро, које јој је учињено. Наука из пјевања, била је за њу велико уживање. Пошто су, техничке тешкоће обучавања, биле савладане, њен умилни глас се развијаше, сваким даном више; и кад бл се дивни тонови разлијегали јасно и вјерно из собе за штудирање, слуге би застајале да слушају и госпођа Глевлеј признаде, да, одушевљено дивљење њеног мужа, није ни мало претјерано.

да вријеме ових мирних година, нека страна господа долажаху из Лондона, неколико пута, и слушајући Марино пјевање, махаху својим музикалним главама срдачно одобравајући Њезин кућни посао ее постепено смањи, те се тако потпуно предаде одгајању своје велике способности. Премда је увијек пјевала, ипак маска екриваше страх и тугу ради неизлијечиве недаће.

Њено се обучавање, напошљетку, доврши Др. Глевлеј одлучи да се Мара, први пут, појави пред публиком. И тада, први пут пошто је прије био удубљен у љепоту њеног гласа — освједочи се о тешкоћи због њене нагрђености. „Бојим се да се свијету не згади кад је

| види у маски“ рече он својој жени. Прескот је "вољан да приреди концерат ради ње, у дворани