Ženski svet

БР |:

говори простодушно сељак: „Корпа је била пуна, али су је господа Ваши синови, до половине испразнили Њима су крушке пријале, а ја немадох одважности, да им забраним“.

3 Племенито пожртвовање.

Нека зграда изгледаше већ више година, као да ће се срушити, па је морадоше поправљати. Баш кад су почели радове на таваници, поче се зграда рушити. Једна греда стаде пуцати, а на њој су била два човека, обадва радници Само један би могао остати, само један. али двојица морају пропасти Један беше још млад, а други у најбољој снази; он се сети своје деце, па се ухвати за остатак разрушеног зида, али то беше све узалуд ; греда је све више попуштала. Одједаред се зачу разговор: „Петре, ја имам жену п троје деце.“ — „Добро је!“ одговори Петар и скочи, паде на земљу.

4. Власт над самим собом.

Познато је, да је руски генерал Суваров ! као заповедник био веома оштар. Најбоље беше |

то, што се мораше покорити својој заповеди, управо, као да је он ко други, ане — Суваров. Веома често су му морали његови ађутанти казивати, да ли је он сам чинио ово или оно, што иначе захтева од својих нижих. —

Једног дана се он наљути на неког војника, што је нешто погрешио у служби, па га поче тући. Један ађутант имаде од важности, да учини услугу генералу као и војнику Зато брзо приђе и рече: „Генерал Суваров је одредио, да човек мора увек савладати евоју љутину.“ Суваров одмах застаде и рече: „Кад генерал заповеди мора се слушати.“ 4

5. Кошћушков коњ.

Кад се Кошћушко, овај племенити Пољак, бавио у Швајцарској, хтеде једног дана послати неколико боца добра вина неком свештенику у Солотурн, па пошаље неког младића, Целтнера, давши му свога коња за пут. Целтнер, вратив се, рече: „Генерале, ја не ћу више усести вашег коња, а Ви ми изволите за то дати Ваш буђелар “ — „Шта хоћеш тиме да кажеш 2“ запита, Кошћушко. Целтнер одговори: „Чим на путу који сиромашак екине шешир и замоли милостињу, коњ стане, па се не миче, док просјак што не добије. Кад већ немадох новаца, те не могох задовољити коња, морадох покретом руке учинити, као да сам заиста дао штогод просјаку.“

6. Комичан неспоразум. Фридрих П. имађаше обичај при узимању

ЖЕНСКИ СВЕТ. 9.

кога војника у гарду, да стави на њ' три питања : „Колико година иматег — ,„ Откад сте у мојој служби“ —), Јесте“ задовољни са оделом и платом 2 — Неки млади Француз, који је де Гасја био задовољан са својим положајем, али није знао немачки говорити, дозна од свог ка-

" петана за краљев долазак, па научи напамет од-

говоре на питања.

Дође краљ, али не мислећи на ред својих питања, запита Француза : „Колико има времена, да сте у мојој служби 2“ — „Двадесет година господару.“ — „ Шта, двадесет 2! Колико Ви онда имате година72!“ — „Господару, годину дана у служби Вашег Величанства.“ — „Или сте Ви луди или ја !- — „И једно и друго, господару.

„Ово је први пут, да са заповедником војске поступају, као са лудом |!“ — Младић није више ништа знао рећи, те ћуташе, кад је краљ опет питао, што овоме упаде у очи, па кад дознаде, да младић не зна немачки, онда је разумео ове. чудне одговоре. После се увек смејао овоме случају.

1. Краљевска уљудност.

Хенрик ЈУ. (Франц. краљ) шеташе једаред без пратње, само са два поузданика, па сретне четири сељака, где се разговарају, те их први поздрави. Један од поузданика примети, да би била дужност сељака, да први поздраве господу, али Хенрик одговори: „Заиста ми је жао, да немате више уљудности, него ови сељаци; њих је било четири, а нав је само тројица“!

8. Изгладнели Арапин.

Неки Арапин беше залутао у пустињи, а немаше већ од два дана ништа, чиме би утолио глад. Пролазећи поред извора, где каравански трговци поје камиле, спази у песку малу кожњу врећу, па је диже и опипа. „Хвала Богу“ рече, „то су урме или лешњици“ — Радостан отвори врећу, али тек што погледа унутра, узвикне: „На жалост — није ништа друго до — бисер !“

9. Бонапарта код Арколе.

После победе код Арколе обилажаше неуморви Бонапарта ноћу свој логор и опази заспалог стражара: лагано, не будећи га, одузе му он пушку и стаде на његово место. Мало затим се војник пробуди и — каколи се поплаши кад виде свога генерала у овом положају! „Шта ја, видим 2 Ја сам изгубљен!“ повиче он. „Умири се пријатељу, рече генерал, „после толиког умора. заслужује ваљан војник мало сна, али други пут пази боље на време, кад ћеш се одмарати !“