Ženski svet

10.

10. Американац у Петрограду.

Ова црта приповеда о присебности неког Американца те доказује, како грађанин велике републике зна уздићи главу — са потпуном уљудношћу — не повређујући друштвених обзира.

Неки путник Американац нађе се месеца марта у Петрограду те шеташе кроз варош, кад се снег топио. Улице су изгледале као блатни потопи, па да не загази у воду, мораде ићи поред кућа по уској стази, што се начинила у снегу. Наш Американац сретне великог кнеза Константина у грађанском оделу, где га прати само његов ађутант.

Американац не хтеде кнеза гурнути, нити уступити, да окрене леђа или коракне у снег; шта да радиг он извади из штшага неколико

оф

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 1.

златних, затвори шаку, пружи великом кнезу и запита: „Лијо или тако2г“ — „Тако!“ одговори изненађени велики кнез. „Ви сте добили,“ узвикну Американац, „ја сам изгубио, те морам Вама препустити џут“ — — — и у истом тренутку се измакне и стуци у воду.

Великом кнезу се допаде овај — колико смеони толико Фини — поступак, па припеведи цару, који други дан позове грађанина Сједињених Држава на ручак.

Истинита, или измишљена, — ова приповетка је заиста карактеристична.

С Француског преводи: На Петров-дан, 1903.

Љубица Вучетићева

МОЋ ЉУБАВИ.

Вече је било тако мрачно, Киша је јако падала,

У њеној души тако исто Јер се драгаћу своме надала.

Ветар је силно дувао, Оркан је љути беснио. Одавно треба већ да је легла, Ал јој је санак немио.

Ман. Беочин.

Оркан се љути стишао, Ветар је давно престао, А драгана јоште нема, Ко даје с' ветром нестао.

Већ је и зора давно еванула, На грани пева тица лагана, А она јоште не спава,

Још мисли на свога драгана.

Жарко Гајић.

ДОНИ.

Загреб. (Прослава креног имена у „Срп. дјев. им тернашу).“ — „Ко крсно име слави оном и по-

маже.“ Та красна изрека може слободно да се примјени на наш дјев. интернат.

Ово је трећа година како се у њем крено име слави и сваки пут опажамо све већи напредак. Тај завод расте и цвјета у сваком погледу. И ове године, у поново проширеним просторијама, дочека 29 Српкињица са свијух страна српских, своје крсно име, свето Ваведење. Двадесет девет сретних, раздраганих евечарица, са својом управом на челу, радосно поздрављаху своје миле госте, а међу првима дичне чланице добротворне задруге Српкиња и њихову врлу предеједницу; тђу бароницу Катинку Живковић, што евбјом. бриском свијести и материнском бритом подигоше Им ово-тошло огњиште српско,

а нат важени игуман О. Амвро-

зије осветио је са катихетом г. Д. Вишковићем евечарску водицу а затим сјекао колач са гђом Бароницом Катинком /Кивковић, предеједницом задруге, и гђицом Маром Велисављевићевом управитељицом интерната. Послије тога истакао заслуге задруге Срикиња око подизања ове уста-

"нове и завршио са ријечима: „Да би Бог дао,

да што скорије овај свечани чин, у властитој згради интерната, обавити узмогнемо, треба, да сви родољубиви Срби и Српкиње на том живо пораде !

И ми сви присутни као из једног грла завикнусмо: Дај боже!

Питомице интерната отпјеваше затим кондак а послије најмлађа од свију, мала Јела ЗорчиЋева па Пакраца декламовала је пјесму „Српском роду.“ Сви присутни уживали су слушајући ово Српче мало. Госп. катихета, Д. Витковић, говорио је о значају тога дана о пресветој Бо-