Ženski svet

Бв. 2.

— А ко ће га знати куд оде, кад му је синоћ мој муж казао, да му је умрла жена у порођају, и да је он своје рођено дете бацио кроз прозор, он се на мах истрезни, загледа се у нас тако, као да је, Боже прости, шенуо памећу. Ухватп се за главу па само хукну и оде, Миеслили смо, да је отишао у своју собу, али га тамо нема. И тако од синоћ не знамо куд је отишао.

_ Урош је видео, да ће најбоље бити, да дете задржи, па је запита: с да лије дете крштено 2 И како се зову детињи родитељи 2 Жена му одговори: да дете није крштено, да се родитељи зову Јула и Јова Смиљић. Кад је Урош то еве чуо опрости се с њоме и оде. Путем је мислио, да дете нема браћу, он би га крстио на своје име, а овако ће бити детету бар крштени кум. Одмах је јавио то властима. За тим је дао дете крстити и дадоше јој име Нада. Обоје су волели то дете као да им беше рођено. А мала је Нада бивала сваки дан све милија. Она беше њеним дебротворима права радост. Уживали су у том детегу. И ни зашто на свету не би се могли растати с њоме. Већ је била ушла у седму годину, и како беху имућни људи, то су се већ почели бринути и за њено образовање.

БЕЗ В ж ж

Једнога дана уђе у Урошев дућан нека скитница, по његовим похабаним хаљинама, Урош помисли да тражи милостињу, па му и удели. Али екитница баци му новац па рече:

— Хе, господине, ти мени много више дугујеш, него ти десет пара што ми удели. Урош се зачуди па га запита доста етрого:

— А шта ти ја то дугујемг — Скитница мало поћута па рече:

— Хајдмотамо у твоју канцеларију, овде не могу да говорим, јер има света у дућану. Урош помисли, да је то какав лопов који хоће да га покраде, па му рече:

— Чујеш, ако мисли поштено, можеш и овде говорити, у овом углу од дућана неће нас нико узнемиривати, дакле говори шта желиш 2 И шта ти дугујем 2 ~

— Украо сви ми моје дете! — Рече полуглавно скитница, и ја сам дошао да ми га вратиш, јер ја се зовем Смиљић, и отац сам детињи,

— А, тако, а где си до сада био, кад си се тек сад сетио да имаш детег А сећаш ли се да ви то дете, које сад, после шест година тра-

КЕНСКИ СВЕТ. 43.

жиш бацио кроз прозор, и да ја нисам елучајво онуда прошао, Бог зна би ж га ко нашао, и дете би се смрзло на оној зими, и у оном дубоком снегу.

— Нисам знао, шта беше у јастуку повијено, а да сам знао, не би своје дете бацио. Али сад га тражим и молим, да ми га даш.

— Па шта ћеш несретниче с њимег Та код тебе ће пропасти, немаш ни сам што да једеш.

— Ја тражим своје дете, а ти се не брини шта ћу ја с њиме.

— А где су ти друга децаг — Скитница се трже. — А Урош настави:

— И шта си радио за цело то време. Је си ли се поправио, где ти је стан, и шта радиш 2

— Много ме наједанпут питаш, али ја ћу ти све казати. После мале почивке рече: Ону ноћ, кад ми рекоше, да ми је жена умрла, заболи ме тако љуто глава и срце, као да ме је неко лупио. Тек тад осетих, да сам волео моју јадну жену, те у моме очајању пођем на гробље нисам марпо, што је воћ, и голем снег на пољу. Али јака зима збуни ме тако да нисам знао куд идем. Осећао сам само да ми се коче удови, и да сам све теже корачао. Наједанпут ми почеше излазити пред сечи неке аветиње, а за тим заигра пред очима читав рој од звезда које изгледаху као неке мушице, па на једанпут побели све, нисам више знао где сам, нит куд идем. Заљуља се све око мене, и ја више нисам знао за себе. Кад сам се опет разбудно нашао сам се у болници. Рекоше ми, да су ме нашли на улици где лежим полу емрзнут.

Кад сам оздравио, отишао сам у мој стан ког је већ други заузео. Питао сам укућане: где ву ми деца А они ми одговорише, да су у Ваљеву код брата моје покојне жене. —- Хе мислио сам, како тамо да одем, шурак ме није никада могао трпети. Ипак једног дана нађем прилику и одем. Кад сам ушао у кућу шуракову, вретох у дворишту сина Божу, где се игра; кад ме угледа дрекну од страха и побеже у кућу. А шурак напујда на мене псе те ме истера на поље. Тад сам лутао од села до села, па сам тражио рада, и животарио сам. Али сад сам, ето, ослабио, изнемогао — не могу да радим.

— Џа како мисл"ш јадниче да би могао издржавати дете које још треба неге

— Та право да вам рекнем господине мени и не треба дете, шта ћу с њимег али кад би ми бар хтели дати што.