Ženski svet

Бр. 6.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

181.

ИОТОРИЈА НАШЕ ЛИЈЕНЕ ЧЕВРМЕ.

Пише Јелица Беловићева.

Чеврма је нашој везиљи најмилија. На њу ће радо утрошити и највећи труд и најбогатију машту евоју. Па зашто баш чеврма2...

Меторија чеврме врло је стара и занимљива. Марамице из њежног ткива за отирање зноја у лицу познавали су већ у најстаријем Истоку, а то се види из више мјеста у библији. А и класички Грци и Римљани служили су се оваким марамицама за зној, ма да онда још није било носних рубаца. Сузе су онда брисали и сушили и у највишим круговима у кабанице, како је то чинио на пр. и Асафћокјез, брат египатске краљице у присуству свега пука Александрије. Разни латински списатељи спомињу, да су јавни говорници у Риму практички употребљавали „зидогиша“, наиме чеврму за зној, а носили би ју у наборима тунике или врата. Но и то не еви. У Тацитовим аналима читамо о цару Нери, који се је за позориште сјајно одјевао, али би си тамо зној отирао у рукав хаљине, јер чеврме није имао. Имати или носити рубац за нос у оно доба није био ђоп-[оп. Ерјејеј вели у његовим чланцима о моралу једноме прљавом цинику : „Ти замазанче,

"ти би се зар усудио пљунути у храму или си нос очистити 2“ Чим си је ко мање нос чистио и усекњивао, тим је вриједио за отменијег, лешпег и бољег у оно доба. А дама из антике са рупцем или чеврмом у руци не би никада добила мужа, а камо ли обожаватеља. РЈашћиз заносно описује робињицу, која се никада не усекњује, а Јиуепа! гони од себе драгу овако:

давежи пртљаг и сели.

Ти си ми терет и усекњиваш се често,

Нашо сам другу већ сухога носа.

Истом са хришћанством почињу се носити чеврме. По декреталима св. Тводогиг-а, владике у Зеу Ша, види се, да су онда калуђери имали већ своје „Тастана“, наиме рубац за лице. И знаме-

нити ЕЈасси5 АЈешави, учитељ и савјетник Карла“

Великога говори о марамама, које су свећеници ва стране у пасу носили за време службе. Бијаху из танког ткива и искићене, У Бенедиктинаца звале су се „Касјејетсин“ око год. 670 а у калуђера из 56. баЦеп бијаху пурпуром везене и врло екупоцјене, како се види из старих кроника. Носних рубаца онда није било, па Немци немају још ни назива за њих, дочим већ имаду „Напаћећег“ и „Најзшећег“.

Џепни рупци дошли су из Италије. Хохеншаифски цар Фридрих П. (1212.—1250.) заповједио је, да се његовим дворанима даду „Фиоз Гасјојоз де раппо Ппео“, дакле ланене чеврме. Но све до шеснаестог столећа нијесу се посвуда рашириле. Ва доба реФормације истом почеле су се више носити и то у Француској, гдје су их градили из скупих тканина и китили везовима, Бијаху овдје предметом луксуса, особито у вишим круговима, гдје су чеврме звали „топећојг де Мепиа“. У Немачкој звали су чеврме око 1575. године „Кабтоје“ и „Кајешјет“, а тај је назив и данас у неким предјелима остао.

Велика модна епоха под Гоша ХТУ. дигла је чеврму на особити сјај. На двору овог Француског краља држале су накинђурене даме чеврму у руди, па су с њоме кокетирале. Та чеврма бијаше чипком ошточена и на четири краја китом накићена, а грађена из Финог ткања, обично бијелог, али не вазда. Али још ни у осамнаестом стољећу није се у Немачкој носио још свуда џепни рубац у џепу, него су људи тек од 1830. у томе виду постали практичнији, па се од онда, чеврма проширила.

Код нашега свијета у Босни чини се, да чеврма игра такођер галантну улогу. И наше цуре ките се њоме када ашикују и оне имаду неки тајни љубавни разговор, па када момак на прозору тајно угледа своје „злато“ са чеврмом у руди, он ће добро смотрити какве му она с њоме даје знакове, а те он знакове добро знаде. Читава је то вјешто удешена „Тсћемаргасће“, као што има и у Немаца „Вјшпепаргасће“ и „Каећегзргасће“.

Чини се, да је у чеврми остала есенција историје свих рубаца и марамица, које су икада у разним народима играле разну улогу.

Тако у доба витештва бијаше витез блажен и преблажен, ако је у добри час добио од „даме свога срца“ чеврмицу. Тај би уза се носао дан и ноћ, И Соећће-ов Уегфћег на срцу носи чеврму од евоје „Гоје“, а е њиме и сви његови сувре-

меници. И наш момак амо у Херцег-Босни зна,

да, ако од које цуре добије везену чеврму, да. је добио знак велике милости. И у овим крајевима чеврма има љубавну мисију, Жели ли гиздава, мома којој госпођи или коме добротвору исказати особито почитање, она однесе везену чеврму и