Ženski svet

У

к-5у Време лети муњевитим летом, Растаћу се ја са овим светом, Ал' и онда, кад будем сред гроба,

Сећаћу се ја онога доба...

Беч, 1904.

ЖЕНСКИ

Сећаћу

СВЕТ ај

се...

Сећаћу се, ах како да не би, Када завет дадох, цвете, теби; Само за те да ми срце бије,

Само за те душа песме вије... Зорислава.

О СОМ

ГЛИСТА К.

2 ПО ои

2

се

м

парк

д: Поузданик Орбасан.

— Приповетка. (Поввећено успомени браца Р. Др. ...)

Неког ведрог пролетног јутра, године 1838. гледао је неки стари господин, пријатна изгледа, као снег беле косе, кров провор у двориште свог лепог стана у удици „три брата“ у Паризу. У тој тихој улпци живели су онда многи песници п уметници: десно у суседству чувени сликар Изабе, а лево велики певач Лаблаш.

Стари, шевдесетдеветгодишњи господин није спадао међу сликаре п певаче, него међу песнике. Звао се Виктор Етијеш (т. ј. Стеван) де УКуји, писац трагедије „Сила“, у којој је некада Талма у насловној улозп славио своје највеће триумфе. Додуше, у време наше приповетке био је „Сила“ приличпо заборављен, као што се такођер слабо пптало за духовитог писца „Пустињака из д' Антенске улице“, али је он још био на главу као вешт либретиста. Писао је. текстове за „Весталинку“ и „Фернанда Кортеца“ (опере од Спонтинија) и ва „Виљема Тела“. оперу од Росинија, која је још п данас на гласу. (Он је за млађе таленте

био прави подстрекач, зсобито. којп је умео ласкати његовој сујети. У своме салону чувао је — као какву светињу

— под стакленим звоном влавуљу (Ретпеке) 'Галме, тог највећег француског глумца, коју је он метао на главу, кад би представљао „Силу“. Млади писац, који би га посетио и видев власуљу занео се, — могао је извесно рачунати на помоћ старог песника. 'Гај се случај до-

годио са Хенријем Мпржером, сином вратара у истој кући.

Потоњи се бавио поштеним кројачким ванатом, а некада је дошао у Париз као сиромашно Савојче. Имао је шеснаостогодишњег сина Хеприја, који на сав јед својих родитеља није хтео ништа друго радити него „певати“ Да, он је састављао стихове, који нису били лоши, иако их још нпко није хтео откупљивати, и ковао планове за огромне трагедије, које никада не би угледале света. А ппак је учинио нешто паметно: био је до суза пи кад му је једаред старп писац

пле“ свечано показао — Талмину власуљу.

Кад је данас господин Куји гледао у двориште, опави вратареву породицу у веома живахном разговору. Отац је грдио сина, слабуњавог младића, пштелигентна изгледа, у изношеном сиромашпом оделу.

„Треба да будеш кројач“, викао је вратар разјарено, „треба, да, поштујеш занат твога оца. То је веома пристојно занимање, које може човека пздржавати, особито кад је ув тон вратар“.

„Али ја не ћу да будем кројач“, одговори Хенрп пркосно.

„Па онда буди ципелар, ма шта друго корисно

— „Оче“, рећи ће младић озбиљно, „ја сам већ иваб зрао п одлучио се“

столар или

„Но, шта си изабрао, несрећо 2"