Ženski svet

38. ЖЕНСКИ СВЕТ

„Хоћу да живим и умрем као песник“ „Дакле умрети од глади, наравно!

Да-ли су ти твоји стихови донели барем једну пару 2“ исмевао се ражљућени отац.

„Али, драги Хенри, сети се нашег сиромаштва!“ јадиковала је мати. „Ти нам ваљда не ћеш бити увек на терет твојим стихотворством. Сад већ имаш шеснаест година и мораш покушати, да се сам стараш за свој опстанак, па да као занатлијски шегрт васлужиш барем

« храну и стан

Драга мати, то није за мене“, прекиде је син поноспто, „ја знам веома добро, да су све занатлије корисни и честити људи, али ја осећам, да сам рођен за нешто више!“

Господин УЖуји је пажљиво слушао, а сад се пригне кров провор и рече: „Хенри нема баш криво. Он пе треба да буде кројач! Ја знам нешто боље за њега паре одмах ћу доћи!“

„Да, господин Жеуји се обогатио п прославио својим стихотворством“, примети Хенри, кад је старог господина нестало с прозора, „он зна, да п ја пмам талента“.

Писац „Силе“ нађе се у дворишту. „Хенри , рече он љубавно, „пре свега морам ти казати, да је у младости и мени било рђаво, кад сам се једва провлачио као војник у Индији п као мали чиновник, —- док сам стекао мало угледа и

новца. Не можеш ти још живети од пес-

ништва, па на то не требалт ни мислити. Док дотле не доспеш, ја знам за тебе подесно место, које ће ти месечно доносити четрдесетипет франака. За то мораш трипут недељно радити нешто по неколико сати и имаћеш прилике, да се упознаш са књиговесцима и књижарима, а то ће ти добро доћи“.

„То би било дивно!“ повиче госпођа Мпржер, _ „четрдесетипет франака: Да, кад би Хенри имао од тога нешто користи, онда“ —

„онда не би требао бити кројач“, дода њен муж. „Заиста, као шеснаестгодишњи (авојац нисам могао заслуживати

четрдесетипет франака, макар што је мој лепо изучени мрмот од раног јутра до касне вечери правио по улицама најлепше вештине“

Господин Жуји настави: „Ја сам интиман пријатељ једног одличног руског господина, грофа 'Голстоја, који се настанпо овде у Паризу и бави се књижевношћу. Он има свог секретара, окретног и образованог младог Руса, али треба једног млађег човека, који пма леп рукопис пи зна фравцуски правопис. Он ме мерни ен рквнуеуј ирЕРРВ ји наве какву подесну особу. Ја ћу му послати Хенрија. Јеси ли тиме задовољан, млади песниче 2“

„О, врло весео, господине! повиче младић обрадован, „Ви сте увек тако добри према мени, — хвала Вам од свег срца!“

„Онда ћу ти написати малу препоруку; с којом можеш још данас отићи к грофу Толотоју. Он станује у улици Риволи“

После неколико сати ишао је Хенри Миржер, удешен, како су му допуштала, скромпа средства његових родитеља, у улицу Риволп. Тамо уђе у једну лепу кућу, где га лакај у богатој ливрејп одведе у пшварну ко господину Иванову, грофову секретару.

Овај млади, љубавни Рус био је задовољан са познанством младог песничког Парпзлије п после кратког времена буде Хенри позван у собу грофову.

Толстој оштро погледа младића, а онда му поче кавпватп у перо; најпосле рече, да му је господин Жуји послао управо таквога, каквога он треба. Пошто се договорише о послу, остави Хенри грофов стан п задовољан пожури кући.

Ми додуше не знамо, али држимо, да је овај гроф Толстој — који је 1887. до 1848. живео у Паризу — рођак онога данас чувенога писца руског, грофа „Лава Н. Толстоја.

Овај човек пмађаше двоструку задаћу. Руског министра просвете извештавао је о француским школама, заводима, новинарству п књижевности. Све знаменитије књиге куповао је у два примерка, од ко-