Ženski svet

52. ЖЕНСКИ СВЕТ

је Србин патио и муке подносио, није клонуо. За светиње своје, Србину је и патња драга и узвишена; па и овом нашом осмогодишњом борбом — за очување народне цркве и школе, која се ево и крају приводи, показали смо свијету, да смо свјесни свога имена и своје дужности. Сваки народ, који хоће да је жив и да је напредан, рад је да има своју црквено-школску самоуправу, па тако и ми Босанци и Херцеговци.... С тога, нека је вјечна слава и хвала нашим вођама и нашем свјесном и родољубивом свештенству и народу, што до задњег часа истрајаше, те ћемо имати своју црквено-школску самоуправу, па ће новим животом, новом снагом и новим радом, да процвјета и боље пропоје наша народна црква и школа, —- а у томе и јесте наш спас.

Што је ова наша слава и забава свечанија, највећа захвала припада славном одбору дичног и чувеног српског пјевачког друштва »Гусала« из Мостара; захвала је и честитим друштвеним члановима и чланицама, који о свом трошку

Бр. 3. дођоше у наш питоми Коњиц, браћи својој, да нам приреде свечану забаву, у славу освештаног Дома св. Саве а под хороводством свога честитог хоровође, драгог брата Чеха.

Ако нијесмо у стању, да их примимо и угостимо онако, како припада једном чувеном друштву, они ће то као браћа наша потпуно разумјети и нама опростити, а нека заиста вјерују, да су својим доласком све нас Србе коњичке задужили, што им никада нећемо заборавити!..

Драги моји Коњичани и сви парохијани! Честитам вам отварање Дома св. Саве и ову свечаност! Свевишњи наредио, те ваши потомци подизали боље и велељепније просвјетне храмове — да Бог да!

Отварајући почетак свечане забаве, испред српске општине, захваљујем вам господо, браћо и сестре, на лијепом одзиву и оволикој посјети, а уједно вам благодарим, што сте ме с пажњом саслушали, кличући: Живили приложници и добротвори Дома св. Саве!

Живио српски народ!

ес ОЈ Сорју

Крвава

Кроз средину тужног поља, Ђе се борба братска била, Долина се у крваву Црљен р'јеку претворила.

А та рјека силно бучи, Разбацује пјену вала, И проноси мртва тјела,

На бојишту што су пала. Скотље, 1904.

Писма из

Ш. Господине уредниче,

Слатко сам се насмејала, кад сам прочитала ваше писмо, у коме ми поверисте резоновања неких »женских рукописа« из Београда: како Ваша дописница „Шумадинка“ мора да је нека »матора уседелица« која, »сећајући се своје прошлости, ропта на завидну садашњост, «

Ма да не налазим ничега фаталнога у факту, што стицај разноликих прилика, а негда и сама драга воља, допринесе којој нашој сестри атрибут

==

ријека.

С њим' проноси и оружје Пушке мале — јатагане,

С панцирима витезовским

И мачеве прекрхане...

Тако тече бурна р'јека, Од братовске крви што је, А кроз поноћ гласи хује!

»Што имаше пропало је!...« Јово Г. Поповић-Босанац.

Београда.

уседелице, ипак нека је свим тим београдским »женским рукописима« знано, да сам ја одавно мајка, којој ускоро предстоји да запева уз колевку п свога унучета.

А сад, да се вратим на свој задатак.

Из претходних писама мојих утврђене су, до очевидности, зле последице и несрпски — да не кажем настрани —- обичаји, од вајних „журова“ и несмислених тумарања извесним београдским удицама по сутону.

Неки су видели у том погледу нешто у стра-

=== [сена гадно, сва ош г то _.: „=