Ženski svet

Бр. 6.

ЖЕНСКИ СВЕТ

133.

добисмо одговор: „слободно кад год желимо“. Исти час пдемо у лијепи дивпо уређени завод, који је руска царица Марија Феодоровна на Цетиње основала. На вратима нас дочекује послужитељ завода, те нам каже, да идемо горе у салон музике, гђе ће наша Анка одма доћи, а ако желите код госпођице началнице, она је у њеном салону са посјетама. У колико се успесмо уз лијепе широке степенице, сво нас у салон музике, а за час ва нама ево и наше Анке. Само онај, ко је родитељ, може да схвати радост и узбуђење, које се осјети, видјевши своје мило дијете након неколико мјесеци. Изљубисмо сега суве радости кријемо једно од другога, сједосмо сви пуни весеља, а ми особито, што нашу Анку нађосмо румену, пуначку и веселу, боље него кад је дома била. Пошто нас је за браћу, сестре и остале домаће за здравље упитала, поче онда да нам прича т. ј. да се хвали о свему у заводу. Хвали и као мајку љуби госпођицу началницу и остале учитељице такођер; хвали се на добру храну, на добру његу и све остало, а то смо све ми на њој одмах и опазили. Прича нам о науци, језицима, музици и ручном раду; па онда упире очима на велике хрпе различите робе, која се у салону надази говорећи: ово све шијемо и справљамо, да пошљемо у Русију оним јадним војницима, који су пострадали с Јапанцима. Још емо се ту њеколико разговарали те се дигосмо да пођемо госпођицу да посјетимо. У њеном елегантном п фино намјештеном салону, као књегиња у своме двору сједи честита и високоизображена госпођица началница, која, чим нас епази, диже се к нама на сусрет, те на најљубазнији начин предусрете нас, а у исто доба преставља нам министра руског, који се ту у посјети налазио. Након мало времена диже се г. министар да одлази, а ми тада остадосмо сами скоро читав сат са узвишеном госпођицом. Разговарамо се о натој дјеци (тако их она назива), јер све ученице то су чуветвом и осјећајем њена дјеца, којима је та цијењена особа посветила живот свој, њином васпитању, ерећи и будућности. Разговарајући се о васпитању наше миле дјеце, цијењена госпођица већ толико о томе разлаже и говори, а међутим схватила сам колико се о томе још труди, да мајкама домаће васпитање препоручи, као и за она времена, кад су ђевојчице ван завода на одмору. Схваћајући осјећај ове узвишене духовите мајке нате миле дјеце, како и на који начин можемо ми мајке да истој госпођици нашу благодарност изразимо # Толико је моје чувство благодарности да не имам других ријечи: већ једини Господ са висине нека награди узвишену госпођицу за сав труд и настојање за нашу милу дјецу. Уз ову цијењену госпођицу имам да споменем Марију Александровну, која истим неуморним радом, трудом, самопожртвовањем, дан и ноћ ради и труди се за ерећу и напредак наше миле дјеце. Хвала и слава буди овим дичним Руски-

њама, духовитим мајкама нашег милог нараштаја! Вријеме нам брзо у разговору прође, те бјеше већ доба да одлавимо, а још запитасмо, у који сат можемо сутра да дођемо, те у исто доба оће ли нам бити дозвољено да видимо п остале ђевојчице, наше својте пл пријатеља, нашто нам цијењена госпођица одговори: да можемо слободно доћи кад год желимо, још нас позва на литургију у њихову капелу. Пуни душевног вадовољетва повратисмо се у стан, у жељи, да што прије сутра сване, да се опет у завод повратимо и разгледамо Цетиње, те још и чланове узвишеног књажевеког дома, јер као што чујемо сутра ће сви у цркву.

Иза свег оног дажда, туче и олује, која се јуче изли, освану прави Њурђев-дан. Све ведро; сунце већ доста одескочило, кад се примакох прозору, да се науживам оне чаробне природне љепоте, која Цетиње окружава. Ево нас у мало справни да изиђемо, те доста је било саћи п погледати с' врата хотела, да се одмах човјек осјети, да је данас свечани дан, којега цијело мијесто п околица слави. Главна широка улица пуна народа, а свак у свечано одијело, те баш сама не знам на кога би прије око зауставила, би ли на богато црногорско одијело, или на снажне високе и поносите јунаке, који онако одијевени подејећају Србина на Косовске делије. У колико се Цетињем прошетасмо, а не знамо што нам је милије, да ли та убава Црногорска престоница, или јој красна околица; у толико ево нас пред књажевски двор. Још из далека угледасмо књажевска кола, која чекаху пред двором, те у кратко ево излази књаз са књагињом, вједају у кола да иду у цркву. Не бјеше нам ово први пут, да гледамо овај узвишени пар; али не могу пропустити, а да не споменем, колико бијах усхићена прошле године, кад за први пут виђех добро из близу књаза и књагињу, који су се сами у њиховом калешу шетали. Обоје су ме просто њиховом појавом занијели толико, да без да се ејетим; за њима сам екоро трчала, да их што дуже гледати могу. Рекох онда, грехота, да оваки људи старају и умиру; па и ако се може овдје употребити она владике Рада: „благо оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити. — Чим се кола удалише након мало ево музике, и мноштво народа хита у цркву. Рекоше нам синоћ, да неће бити могуће у цркви имати мјеста, те ћемо ми доћи пред сами свршетак, да чекамо испред цркве. Сада се сјетисмо позива цијењене Софије Петровне, погледасмо на сат, али никако не имадосмо времена да идемо у завод на литургију, а управом не могосмо да се одвојимо од тог дивног мјеста испред цркве, гђе ћемо виђети стари и млади пар, као и осталу сву параду, који ће кроз кратко вријеме пз цркве изићи, И ту нам вријеме необично брво прође, тим више што ту сретосмо мноштво наших пријатеља Бокеља, који ту живе: доктора, апотекара, професора и т.д, теу њи-