Ženski svet

250.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 11.

Један пут ме нашла нада...

Један пут ме нашла нада Забринутог и зле воље Па ми рече: хајде са мном! Биће за те много боље,

О, мани ме — ја јој рекох Пратиоче, знанче стари! Иди оном, ко те тражи, Ко за тебе јоште мари.

Ко те јоште не познаје Његовога тражи кута;

А ја тебе сит сам давно, Вараше ме безброј пута.

Горњи Милановац.

Влада М. Луњевица.

-ејед-———

ДОТИ-СИ

Скопље, 15. октобра 1905. (Прва свечана седница друштва, „Сртског Кола“ у спомен Ј анку М. Веселиновићу). Сматрајући Вас, госп. уредниче, за искреног пријатеља свега оног што је српско, реших се, да у кратким и бледим потезима изнесем оно, што ће Вас, као и ваше цењене читаоце, интересовати Т. ј., хоћу да Вам прозборим укратко о нашем литерарном раду = овде: »Где је месец сунце заменио, и где тама над нама царује,“ дакле на обалама ћутним и вечито немим плаховитог Вардара.

Ред је, — те с тога и узех перо, да вам напишем неколико скромних речи о првој свечаној седници литерарног друштва »Српског Кола«“, која се је одржала у спомен и славу оног великана нашег племена, што је опевао и прославио Мачву а с њом и цело Српство у спомен бесмртног Јанка. Нећу овом приликом да се упуштам у историју рада овог српског друштва, које је тако слабо познато на страни, али за које позитивно смем рећи, дау границама својим много и много чини, но ја ћу како унапред рекох, да пређем на саму ствар т. ј. на ток прве свечане седнице на обалама Вардаровим.

Седница је по раније објављеном и утврђеном распореду одржана 14. октобра на дан св. Параскеве.

И ако је дан био кишовит и тмура, прави јесењи дан, и ако на небу не бејаше ни мало чистине, и ако надошли Вардар бујаше страшно и силно, ипак оно што је просвећенијег, бејаше се слегло у позоришној сали дружине »Српског Кола« а у згради српске гимназије, на челу којих сеђаше добродушни директор Вучетић с генералним консулом братске руске

империје, г. Белајевим. Тачно у 2 сахата после подне огласило је мало звонце из руку генијалног председника почетак оног чина — чина народног признања и захвалности према великом Јанку. По уобичајеном примеру седницу је отворио топлим, громким и милим речима, које Србину боље пријају на срце него икакав мелем. Чувени српски књижевник, идеални и добродушни Петар Кочић проф. и председник ове наше скромне дружине. Истакнувши цељ саме седнице, позвао је г. Стевана Тубића подпредседника на одређено место, да по утврђе-

ном распореду изговори свој говор: О животу и раду Јанка Веселиновића. После овог лепог

говора, који је изговорио г. Тубић, појави се по позиву председникову пун скрушености г. Јово Г. Поповић српски песник и ваш сарадник. Прочитавши своју пуну туге и велике неодољиве чежње песму: »Умро је Јанко«. Колико је песма утицала на душе вредних слушалаца, види се из тог, што је после прочитања исте настао аплаус и громко »Живео«. За тим је настала четврта тачка утврђеног распореда, те је председник позвао г. Војислава Ненадића, да овај прочита Јанкову приповетку »Свирач«, која је с пуно пажње саслушана од стране публике. С овим се је свршио први део ове свечане седнице, а као други део био је »Јазавац пред судом« комад од Петра Кочића.

Па шта да речем о овом другом делу свечане седницег Ево шта. Као круна, алем целе седнице могу рећи поуздано, био је »Јазавац пред судом«. Дилетанти су одиграли одлично своје улоге, а нарочито мора се истаћи као најбољи г. Михаило Куртовић, који играше улогу главног јунака овог комада Лавида. За време