Ženski svet

252.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бру ИЕ

Х _ЛИСТАК, и

Крај болесничке постеље.

у нас увлачи нека 8 струја,која је пријала нашој души. То нас је све више и више везало, једно за друго. Наше расположење је висило о тим везама и нама је добро било заједно. Али, као што је то осећање само собом дошло, тако је и везе раскидало.

Мислила сам дал имам толико снаге, да могу издржати оних неколико сати што сам их имала још тамо провести. Нисам већ више припадала онима које волим, да одем њима, да се опростим, — праштала сам се са улицама које су ме на њих потсећале и с тога су ми и оне биле миле, Свака она стаза којом сам пролазила, подсећала ме је на што лепо. У свакој улици по која успомена.

Код Виде је било још све тамно кад сам пролазила. Још сам једаред хтела проћи испод оног грања и поред оне живице, што су уплетени у најмилије успомене мога живота. Туда смо тако радо пролазили. Онда је још све тако свеже овуда било, кад ми је ту једнога дана рекао све...

Вида ми је честитала, на тој великој срећи... а тиме је живот донео још једну борбу.

Само да нисам никад чула оне дрхтаве звуке њезинога гласа онда! Ја их не могох издржати.

Почела сам је уверавати, да је он за мене обична особа, а тиме је дошло између нас две до уверења, да се више не да успоставити стари живот...

Поред ограде ишла сам полако, журити већ нисам ни могла. Хтела сам да видим још једном — то, сад смрзнуто грање... Свет је пролазио тамо-амо, а међу светом је полако корачао и он — Мале.

Даље нисам могла. дала...

Помогао ми је доћи кући. Путем сам га молила, да ми опрости, што нисам била кадра уважити његово поверење. Но, повређено његово осећање гонило га је, да ми се одужи. Борба са самим собом, тутњала је у његовој души иза потмула и испрекидана гласа у коме сам позналаи осећала исту ону лаж, којом је и он сам себе главо да увери, да сам ја њему мање ч од обичмога створа. Да, он онда није ни говорио мени. Он је уверавао себе.

Дуго сам, дуго гледала за њим. Давно га је сутон скрио, а ја сам га још видела, како је затурио руке у џепове и погнут, тешко и споро корача, као да је на сарани био.

Снага ме из-

Мала Вашица 1903. Ц. Б.

менија невин

Покајала се.

Кери моја! Можда би требало грофицом да те назовем, али ја сам ти, валда, мати.

Ако ти никада не мислиш на мене, мислим ја. Не ми... Отац ти је после дугог и тешког