Ženski svet

="

30. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 2.

Мати Хајнеова.

»Необуздани, неваспитани љубимац муза« Хајнрих Хајне тај циник, који је у песмама својим исмејао најсветије осећаје, и Бога и људе, и љубав и пријатељство, и човека и жену, који је био кадар говорити о »тесној ципели«, када му срце испуњаваху »најсветији, најузвишенији« осеЋаји љубави, који је на самртном часу, са непостижном иронијом персифлирао човека и његов душевни свет — имао је ипак нешто, што му је било свето, узвишено и племенито, што није никада исмејао, ни руглу изложио, а то му беше — мати, коју је песник из дубине душе своје љубио.

— Беше то лепојка, дивнога стаса, плаве косе, ружичастих образа, жива и мила, каткад необуздана и несташна. Беше јој већ двадесет и три го-

славе, на свет у коме му и браћа играју видну улогу. 1828. г. умире им отац. Мати неће да падне на терет својим синовима и одсели се у предграђе Хамбурга, у једну просту кућу, из које после тридесет година излази само мртва. Песник станује у Паризу, а Бета оплакује у Хамбургу свог љубимца-сина, јер зна и осећа, да га више видети неће. За дванаест дугих. година не осврће се песник са забавног пута разних уживања — али матер своју не заборавља. Уздисаји малене собице нађоше сина у новоме Вавилону. Он осећаше чежњу за матером. Но мати није умрла, али изгуби очњи вид, и, вечита тама обузе тужну жену; у тој тами је сиротица

у дубини душе своје све то више че-

знула за својим, већ славним сином.

дине, када дође по њу младић смеђе -Нлемениту и добродушну жену, којом

угасите косе и племенитог израза: Симеон Хајне. У петој години њиховог брака родио им се Харри (Хенрик) после њега још два сина и једна девојка, са којима се у њихову кућу уселила и брига.

Брига. и туга није саломила душевни живот и веселост Бете; уздајући се у Бога посветила је свој живот васпитању деце. Она их је сама научила читати и писати, што песник није никада заборавити могао. »Боже мој, уздануо је често, колико је труда и муке стало моју добру мајку што сам постао чувеним песником !«

За љубав деце своје много је и сама учила, а нарочито је волела дела Гетеова.

Беше то ванредна жена. Када професори хтедоше од њена даровита сина начинити попа, она му, као одушевљена присталица Русо-а, беше наменила другу каријеру, »високу светску каријеру, високог полета«. А Хајнрих је тада опевао своју прву, несретну љубав; први бол у животу га је занео — јако потресао. Песник гледа на свет са најлепше тачке своје

јој се син оженио, није познавала но волела ју је зато, што добро поступа са сином њеним и радо би ју била заменила — у неговању болнога сина. Прошло је дванаест мучних година, када га је једног суморног јесењег дана, познала по корацима и страсно загрлила у наручје своје.

Још једанпут је загрлила у животу свога сина Бета, затим се уселила нема тишину у њен стан. То' беше последњи светли зрачак у њеном животу, јер када се син опет зажелио матере своје, онда му је отаџбина затворила своја врата. Он није више видео своју матер, а у опоруци својој довикује »последњи пут »збогом »својој племенитој, узвишеној матери, којој има толико много захвалити.« Пред њим стајаху још десет мучних и тешких година болести, у којима би радо одбацио живот од себе, иу којима са необичном нежношћу призива матер, да у њеним рукама испусти душу, а о чему ова ни појма није имала.

Најпосле рушевине изможденог тела његовог легоше у гроб; испратише