Ženski svet

ПН о и · > "= - “== Пи А но пи ни .НЕ ТЕ 1 ГЕН у

Бр. 2.

га тамо љубав и мржња, писаху о њему и с љубављу и с мржњом, само слепа Бета не знађаше о томе ништа. Мали иметак њен пропао је приликом великог пожара у Хамбургу, посете није примала, а једина радост живота јој беху писма Хенриова. Често их је дала проплитазати, јер јој она напозињаху минулу срећу и радост. Тај сунчани зрак није никада нестао из њене малене собице, а пријатељи јој од времена на време доносише гласове о мртвоме сину — као да је још живи сретан!

Старица постајаше све мирнија и слабија; разрачунала је са животом и гледаше стојичком мирноћом на сусрет

ЖЕНСКИ СВЕТ 31.

„Коначноме крају своме. Деца јој увек испуњаваху душу необичном радошћу и уживањем: један је Хајнрих, велики и чувени песник, други је државни саветник на двору рускога цара, трели је угледан новинар;:а кћи живи у сретноме браку; све то она гледа душевним очима својим, остављена себи у уској и маленој ћелији својој. 3. септембра 1859. уздану последњи пут та племенита жена, та нежна мати, Те испусти добру душу своју. Велика светина је испратила земне остатке њене до гробља, где јој успомену чува обичан каменити споменик са натписом: »Овде почива Бета Хајне. рођена у Диселдорфу 1771. — + 1859. 'В.

+ Милици Стојадиновић,%)

За род и за српско копље Певала је душа њена, Из то доба остало је Много тужних успомена...

Многа суза потекла је

На гробови српских дива... = Забораву све би прешло, Ал' је књига спомен жива.

Она каже где одмара

И Милица своје кости,

Где се једва види име,

Светло име — из прошлости...

Три Српкиње родила сам И четврта ја сам ево, Помоћемо дићи спомен Сваком ко је за род пев:о!

Тако редом, помогнимо Спомен дићи нашој »вили«, Паћеници српске музе

То би Срби дужни били!

0. К.

#) Поводом прочитане Књижевне слике Милице Стојадиновић-Српкиње, од г. Дра Јована Скерлића

“У последњем Летопису Матице (С која по речима Дра Скерлића почи ова мисао у песми.

рпске, а осећајући саучешћа за бедним животом умрле песник-Српкиње, ва испод једне најпримитивније камените плоче — потекла је код мене

~ мн ће У баштици.

Стао божур до ружице румене, Заплака се ружа рујна, румена;

Па шапуће жарке речи милене: Та била би вера јака — камена;

— Ето среће, кад си тако уз мене, Лепота ми — с добротом се борила,

Када су нам жеље наше срођене. — Љубомору с мојим трњем створила:

= Ружо мајска, душо рајска лагана, Погле, јада — где се крада па слуша

Ох, да л' би ми вечно била драгана. Из травице љубичица плавуша. Бедерал, 19, јануара 1906. Бор. Л. Ценић.

х УУ По о ас. а

ој ДЕ Лава И