Ženski svet

Бр. 6.

ЖЕНСКИ СВЕТ

153.

Материнска љубав.

Имао сам пријатеља — Боже, прими његову светлу душу; нашто да она светли тамо у поларном свету, где је осуђен да живиг — Прими му Боже душу, јер светлост њена неће расветлити ледену кору оне пустиње; нити разагнати густу маглу њену...

Имао сам пријатеља.... У доба када му се ближила несрећа, био је још врло млад. А, јер је био један од оних људи, који увек иду правим путем, доспео је тамо, где је сад, а од куд се никада неће вратити...

Имао је матер, старицу од шездесет и три године, којој је смрт већ на врата покуцала.

Једног те истог дана добих весто ономе, шта се с њиме десило и писмо његове мајке, у коме ми је јављала, да ће њен син доћи на дуже време к мени у госте.

Писала ми је, да моме старању поверава душу и тело његово, питала ме је, је ли већ приспео, како се осећа и како се слажемо2

Кад сам то писмо прочитао, учини ми се, као да видим пред собом болну, изнурену старицу... као да јој гледам у оне благе очи, што ће се скоро за навек склопити — очи, чији ће и последњи поглед светлити материнском љубави. Знао сам: само мисао на њега, брига за његову срећу, њен. живот — живот, који се ево гаси.

Да ли да јој јавим истину 2

Има једна истина, која је човеку потребна: истина, која убија у човечијој души сваку и најцрњу пегу и пламом стида сагорева у њој све ниско и лажно.

Та истина, нека нам је увек добро дошла! Али, има и друга једна истина, која као тешки камен пада на човечије срце; она разорава у њему све наде и тежње, убија могућност живота.

Та истина нека је далеко од нас!

Јавим ли старици, да је њен син

о и __ овас на---н- пе и а паши а “атара тав_ирт. и аб _ пати кана јата Ка (о – Па

за њу за навек изгубљен, ја ћу је убити... Или, ако не умре... ако њен живот не подлегне удару тог страшног гласа... ако у њој изумре само оно, што сачињава језгру човечијег живота... и тај отров, неизлечива туга огорча њене последње даНе Двадесет и осам година чувала га је она од сваког зла, радила је, жртвовала све за њега и, зар. да сад, на крају мучног живота, сад зар да јој то страшно сазнање одузме чврсту, поносну веру: син мој је у цвету младости и снаге, он не треба туђе помоћи, сам ће од сада водити борбу живота и у њој победити!

И, зар њој, која свето верује у његову победу, њој да кажем: твој син је побеђен!»

Не, не — лаж је боља! И тако, подражавајући рукопис мога пријатеља писах јој писма са

насловом: Моја врла, добра мајко!

Она ми је срдачно одговарала; опомињала ме, чега ми се ваља чувати, доказивала ми, како је потребно, да се топло одевам и још много што-шта, а све са особитом поузданошћу.

Ја опет, као пажљив син, често сам јој јављао, да сам здрав и сретан; описивао сам јој моје успехе у животу и међу људима и признавао умесност њених опомена и савета а она — пресретна одговарала ми:

» Мили, једини сине мој! Још никад ниси био према мени тако искрен, нежан као сада што си. Бог нека очува и награди чистоту твоје душе и твога срца, чистоту, која обасјава моје последње дане |«

Ја сам и даље, црпећи све богатство моје маште, служио се најнежнијим изразима, бирао најлепше боје за слику моје среће и писах јој: »како је леп, како мио живот за онога, ко има тако добру, свету мајку.«

Она ми је одговорила: »Лако уми-