Ženski svet

пак ги

ПУЧ

стити фризуру по најновијој моди и набелити се, да мислиш 6 јој је од мрамора лице,«

»Што се последњег тиче ту имате правос, одобри докторка. »Мој докпор каже: госпођица

Јудија се изврсно разуме у косметици. Оп осе, као,

доктор, баш разуме у те ствари, али се Јулијиној вештини ипак клађа,«

И све даме поклопишше се оном чему со господин доктор клањаше; изузетак чинила је само једна стара госпођа, што сеђаше у прочељу пратећи са негодовањем али ћутке цео разговор. Дође јој сад да и опа проговори да бар, са те стране, покуша бранити Јулију, ту заиста лепу, младу девојку. Опет се савлада. »Нису још па врхунцу, ићи ће то и даље«, помисли она и но хтеде говорити, »Је ли она само једипица« — хтеде и даље доказивати госпођа Рахила, којој дође сад и та еретна мисао да истакне вредност девојака, Којо нису јединице, по, ту би пагло прекинута.

„Молим, молим, пазите шта говорите! Нису ваљда пи јединице најгоре; и ја сам јединица, па зар сам рђава2 добаци јој увређено и пркосно госпођа Марина, млада удовица, за коју се говорило, да је својим оштрим језиком прекратила живот своме мужу. Оно истина, она је умела мпого, врло много говорити, али да то може човека у гроб отерати —— то су већ сеоска посла.

«() молим, извините; нису баш све једнаке“, извлачила се госпођа Рахила. узе је о Персипој јединици која се боји. евекрве“

„Остави је мама“, стишаваху је чедно кћери.

„Ове да је и тако, страх Јулијин пијо нооправдан“, узе опет у обрану госпођа Марина јединицу. „Право да вам кажем и ја не бих пошла за човека који има матер па ма се више пикад не удала“.

„«Калосно ли је ово маше доба, тде се стараје тако мало поштује,“ проговори опа старица што сеђаше у прочељу. То беше удовица бившег свештеника у пашем селу, добро одржана озбиљна и достојанствена старица. Она је у опште мало говорила а нарочито пије се радо упуштала у оваку полемику. Но сад је увидила потребу, да и опа својим мислима даде израза и да тиме у неколико олакша и свом увређеном материнском осећању.

„Олушам, децо, шта говорите а све мислим на оне многе, несретне матере, које су свекрве а уједно и сметња синовље породичне среће, и жадим на што су јадне још живе. Данас треба

мати, кад одхрани сина, да умре, јер чим га је одхранила, оженила, постаје она сметња његове среће. Да страшне ји и мрачпе заблуде! А ја, сретна мати, гледам сред тог мрака моју децу, моја три сина и моје три снахе као неке светло слике, као драгоцене изузетке, гледам их и поносим се њима. А да није тако, желила бих да ме нема: да, али друкчије није могло ни бити, „или би узалудан био сав наук мој.

Увек сам говорила мојим синовима, да је душевно благо највеће блато. дато њих при жопидби није засепуло пичије богатство, пи спољашна ленота, они су тражили себи друга лепе, племените душе, Зато сам ја данас „сретна свекрва“, снахе ме поштују а ја их волим као рођепу Перу

Док је ова честита старица причала 0 својој срећи, домаћица је увела у друштво пову гошћу, жену сеоског учитеља.

Могло се опазити, да је друштву угодно било што је доласком нове гошће прекипут говор „мајке попадије“, у ком беше тако миого старппске септимепталности, а сентимепталности у ово реалистичко доба пи на селу нема места.

За то је сви радосно поздравише п ако је иначе нису особито мариле,

„Где стег Ми се сите паразговарасмо, много сте изгубили,“ добаци јој говорљива докторка.

„Гледаћу, да падокнадим, рече шалећи се учитељка и поздрави ее са свима. „Него сам вам прекинула важан разговор; реч је била о свекрвама. Мало сам оелушкивала, нећете ми заморити.... Вама мајко“ морам изрећи признање на, материнским речима, које мало час изрекосте.“ Ту приступи и пољуби руку старице, коју је својим доласком у говору прекинула.

„Ја говорим онако од ерца, чедо моје“, рече стара и пољуби је у чело.

„А знајте, од срца к срцу. Ја вас, мајко, потпуно разумем, јер познајем љубав, којом ви љубите ваше снахе».

„Биће да си ти, ћерко, овде једина, која мо разуме 2 |

Ви ме, миле моје, пекако у чуду гледасте док прачах о мојој љубави према спахама и њиховом

| поштовању према мени, окрете се стара осталим

госпођама.

„То су изузетци! Не рекосте ми и сами то7 Ја ипак велим, Јулијин је страх оправдап, јер за матер доктора Радића, кажу, да је страшна жена. Јулија би била луда да са толиким млразом пође

јаше ш о не ни Ј