Ženski svet
Бре а
Ш. Мирна улица, у којој је црква. У 10 сати пре подне стиже мало друштво. Четири љуцке прилике.
Напред млад један пар. Он — у чисто белој кошуљи, црном капуту — цилиндеру а испод руке води младо створење у свечаном руву, плаву јој кову покрива свакако сад први пут француски шешир, који треба да даде вид: »ене«. Она га нежно погледа, он јој говори шаљиве речи. Обоје пзгледају сретпи —- тако од срца весели! — да њима свечапо, достојанствено кроче кумови, два старија господина, такођер у црним капутама, цилиндерпма. Расположени, задовољни, достојанствени. — На лицима свију ових људи огледа се срећа, те сјај њезин пада и по путу па осветљава и ко ак, којим млади пар са толико наде ето у нов живот ступа.
Ал — гле вика, гужва, туча у мирној улици. На врати трговине зеља ева уплакана, избијена, клонула паде једна млада жена. Псовке мужа јој прате ју изнутра и чују се чак на улицу.
ЖЕНСКИ СВЕТ 271
И она је недавно ишла том улицом на вен-
чање. ме
Фијакериста једва екида грдну путничку корпу са спрата.
Господин забравља спољашња врата, а госпођа дотле у путничком оделу још једном зазвони код сусеткиње. — Ова отвара. Њен осмогодишњи оничић стоји јој за леђи са радозпалим погледом :
— » Драга моја, хтела сам вам још једном онако у брзини рећи збогом, Ми само затворимо колебу, па онда хајд у далеки свет, — · Шта ћемо, неки људи морају тражити срећу, шат је гдегод нађу — а сад остајте ми здравој« да тражи своју срећу мисли се сусеткања и машући главом гледа за њима —- та ми то имамо код куће. — И она осмејкујући се помилова евога синчића.
По нем. М. Вудић
свештеник.
»Напољу« мора
мере
Небесни дар.
Протичу дани без супчева ејаја,
Без песме птица суморно и глухо, А пебом плове облаци без краја, Док неку песму бруји грање сухо.
Пустош се шири преко празних страна; Грмови годп, ко сиви костури, Стрњике, коров покиснулих грана; Једнаким шумом киша мирно цури.
(ићушни, хладни, кристаласти вали Причају живот што је туда снао, Прекају тужно по празној обали, Где је свој мирис негда цветак лио.
Нестало је безброј привлачних мотива, Пустошне леже мртве луке, њиве, Огромни вее магле их покрива,
У мраку овом тек гаврани живе.
Тај покров сиви, што земљу обвија,
У крилу влажном тако брижно храни, Као са га она од неба добија.
На дар да у њем свој живот сахрани.
' Рад. П., Ћирић.
У ___о (бб ___ фЕ
М И _ ЛИСТАК.
М
ЈЕ
~ чО7бУ
КД
Заборавиће се! Сени: Љуб. Мишковића.
Сунце се приближавало заходу... Посљедњи румени зраци сунца, баца-
било жао, оставити хармоничну лепоту, која је владала на земљи...
ли су своје погледе, као да је и њих Бацали су погледе пуне сажаљења...
НИ ни