Ženski svet

ит

Ш—__________-_-_---н=_н

узнемирују муње и громови,

а Бр. 12.

Ноћ беше страшна...

Свако се живи завукао у так; шћућурио се у постељу, узнемиреном и несталном пажњом посматратпе, шта се све на пољу збива.

(Од тог ужаса и непогоде уздрхтало тело и узбуркана душа не може да трене, никоме се не спава, а и ко бп то могао да чини на тако страшној ноћиг

Почне понекад и која кап кише да ороси жедну земљу, али бесни ветар не дозвољаваше никоме доминирати: растера је, те се једино чује његово тужно, непријатно фијукање. Мало и престане, као да неког очекује, да затим још јачом брзином и већом снагом настави свој гњев, којег тек онда донекле утоли, кад уклони и очисти испред себе све оно, што му је на путу сметало.

Мало 'по мало па се појави и по која звезда, која затрепери јачим сјајем него обично, ваљда хотећи тиме да надокнади све оно, што је пре тога пропустила.

свој заку“ па из ње

У

У тако црној ноћи на тако страшном времену ни псето се не миче из свог

легалишта и оно бега испред непогоде и

ноћне страхоте... Па игак има једно Божје створење, које лутајући по тој суморној и бесној ноћи, тражи себи мпра, тражи свом ојађеном српу бар кап лека. Његово се срце потпуно слаже са овом ноћи, јер у њему је све тако страшно, мутно и облачно као и на пољу. И њега који му не дају да хладно размишља, него га понесоше у понор очајања, туге и убитачне меланхолије.

Седео је у својој соби крај отворена прозора; налактио се, а укочен поглед упро у наоблачено, рано небо и тек понекад га тргне из тог заноса ватрена муња и прасак грома.

Коса му разбарушена, очи мутне, сабрано му чело орошено капљицама од зноја, а усне му лрхћу, као да: кеппо шапућу, само што то шапутање не из

гледа на разговетан говор. Више би пу-

та устао, руком преко

усправио се, превукао десном знојавног чела, згрчио пе-

ЖЕНСКИ СВЕТ

(Стр/ 249.

снице, и затим руке немарно хитнуо поред себе и нагло сео. За тренут ока би се тргао, те јошјачи гоглед управио к небу, а усне му још већма дрхтаху и зној га још већма обливаше...

Наједанпут скочи, пређе неколико пута преко собе уздуж и попреко, а затим узевши шешир у руку, готово ван себе изусти: »Идем... ја морам изи, морам ићи одавде... тамо... Ноћ је погодна за мене. Ја идем к њој, ла узмем од ње последње збогом; да је молим да ми опрости, па онда... онда ћу отићи, да се никада више и не вратим.“

После тих речи нагло отвори врата, држећи шешир у левој руци, с разбарушеном косом појури на улицу и упути се к северној страни улице. Није ишао, управо летео је, као да га нешто собом носи. Савио је у: прву споредну улицу, а потом се упутио опет другом главном улипом, која води крају вароши. Што ветар брже и он брже, а сјај од муње огначаваше му пут. Ништа он не види, нити чује, иако се ветар, муња и грмљавина такмачише, које ће од њих пре да привуку на себе пажњу ноћникову.

Изишавши изван вароши, упутио се право десном стазом, која води између два дрвореда. На крају дрворедова беше ограда са доста ниским вратима и капијом. За тили часак прескочи он ту капију, па прољужи пут даље првом, другом и трећом стазом. Често је пута запео за који џбун, или камен, али га то није.мно“ го бунило, он је само даље гредио.

После подужег тумарања по тим уским неспретним стазицама, доспе он до једне клупе, на коју више паде, него ли што седе; након неколико тренутака већ беше обема рукама обгрлио ледени камен, на који потоком капљаху сузе једног несретног покајнака.,.

Беше он на гробљу, на гробу своје преминуле драгане, која га је из дна душе своје волела, а због когаје и у гроб легла. За љубав његову жртвовала је све на свету: оца, мајку, брата и родбину само да се засити слашћу млађане љубави! Преко родитељске воље му се обећала, напустила родитељски дох, јер се надала,

=