Ženski svet

УМОР ||

: Бр. 2.

ЖЕНСКИ · СВЕТ

Стр: 81.

штицу, а на рачуници заменуо беше покрхане куглице са новима, полупана два окна на прозорима даде оправити, патос од рибања чисто се сјајио, чак је и врата и прозоре од школе на ново офарбао —" на кад је по четврти пут прегледао дворану и све нашао у реду, тада је дубоко уздахнуо и у себи помислио; е сад' може г. школски референт доћи!

Тако је размишљао ветеран учитељ Јоца, кад му је Даринка Јовшићева, млада његова колегиница, закуцала на врати.

— Добро јутро г. колега!

— Добројтро колегинице!

— А, господине, ви сте као што ми се чини узрујани, немирни, у страху» Не треба се ничега бојати! Видите, ја се толико баш не кидам ни страшим због доласка г. референта! А ви сте већ оседели, стари војак !

Имате право, колегинице, јер за мојих четрдесет и пет година службовања три се школска референта изменули и моју школу походили и ни један се никад потужио није. — Али, овај садашњи, та знате, нов човек, који је у вароши одрастао и био професором па много захтева, тако бар чујем говорити. — Сигурно мало имаде искуства те држи, да се и на селу може, као у вароши поред акта.

— Никад се ја не кидам, ни овај нови школски референт не може изискивати, да чинимо чудеса за његову љубав. Па кад се ви тужите и вајкате, да шта ћу ја, тужна; Мој је разред за колико лошији од вашега! Али, што ће недостајати у мојих ученика, то ћу се ја већ потрудити, да надруги начин надокнадим — | спољашношћу својом, кокетеријом. Нек' не каже г. референт, да ми недостаје у школи потребна и прописана званична озбиљност, овај поглавити и нарочити услов педагогије...

Учитељица Даринка и сама се насмејала овој својој шали и опростила се од колеге свога.

Али нешто је и у ствари, јер госпођица Даринка, чим је ушла у своју собу, бацила беше поглед свој у огледало, овде онде учинила је по својој лепој главици

понеке и — насмејала се слатко.

А изгледала је ђаволаста у том моменту! Замршене, плаве витице њене, које су јој иначе онако заједљиво узнемиривале забринуто чело и оно свеже и лепо лице, сада су озбиљно и достојанствено савијене и на своме месту. — (Са оваким озбиљним, чисто педантним ликом, као да не беше више она пређашња Даринка.

Можда је и сама о томе мислила, кад одједном остави огледало и зацени се громко. — Лупи обе беле, округле и лепе ручице своје и тако се слатко поче смејати, да јој и сузе пођоше на очи,

Но после се опет »званично уозбиљи» и када изиђеу врт, опет је са оним озбиљним п педантним изразом ходала по лејама испуњених разнобојним ружама,..

Тако се уозбиљила беше, стужила чисто. Неки немир је беше спопао, нека горка слутња мучила је њену лепу главу. — Мако јој школа и ученици њени не беху ни на крај памети!...

Нешто јој одједном севну: у главу мисао, шта ће бити с' њом, ако у место школског референта, дође неко други. Неко други н пр. Влада Стратимировић, његов заменик... јест, шта ће бити онда» |

· · · Даринки пројури крв кроз цело тело, подишла ју беше нека зима. Срце јој поче јаче куцати од узбуђења, кад' помишљаше на прошле успомене...

И опоменула се беше Владе Стратимировића, из оног доба, када још не беше ни дипломирани професор, ни заменик референтов. — Када је тек свршен гимназиста био њен Влада, њен први сусед, Ђуре Стратимирова Н... ског економа син. — Па тек кад' је као друге године философ са нагарављеним наусницама, о школском одмору дошаоу Н... кући и саветовао својој лепој комшиници тада, да и сама изабере учитељски позив. — Мучан до душе лебац, али сигуран !...

Њен је Влада тада имао неке планове. Мислио је, у двоје лепо ће моћи они животарити. — Он ће бити професор, а Даринка учитељица. — Душевни башто-

поправке