Ženski svet

Стр. 260.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 11.

је и почела дрхтати. Једва сам је могао утешити. Била је као без живота, тек полагано је долазила к себи усљед сплних мојих пољубаца, умирио сам ју, да ме не сажаљева, све ћу на свету радо жртвовати за њу.

— Па шта је на то рекла — упитам га жудно.

Чачуђено ме погледао Станко на патање моје.

— Шта би рекла7 Ништа није рекла. Мало је плакала сиротица, јер је друкчије замишњала опа удадбу своју. Стид ме је обузео, што јој ни сам пређе говорио о сипромзштву своме. Надао сам се, да ће све добро бита. Старац ће попустити. Био сам приправан, да ће се из почетка једити, попретиће ми, да ће ме из насљедства искључити, јер ја сам био једини насљедник; па после лепом речју ћемо га умилостивити, та опростиће _ на послетку – лепих очију Мзриних ради. Добро сам опазио, да је старац облетао око Маре, док је она још васпитачица била. Газдав стари момек је био мој стриц и волео се удва“ рати младим девојкама, Та познајеш га добро.

—- Како пе бих познавао старога зликовца 2 Тако сам га добро познавао, да га је тако и синовац познавао, богме се не би надао од њега, да ће он коме опрогтити,

—- Знаш, тако је био окорела ерца, да није пред себе пустио ни жену миг — говорно је горко Станко. И тако је отпустио моју Мару. Мени јо поручио по једноме познанику, да када сам се дао упдести у вигове једпе вештице, могу се копрцати, колико год хоћу, послао ми писмо моје неотворено натраг. Расрдио сам св јако, јер пе дозвољавам никоме, да ми моју слатку женицу ко дара. Нисам му више писао, нисам га хтео ни видети. После по године је умро. У опоруци је оставио све своје имање Даничиној матери. Нитков један! рече Мара, Насам га грдио, сећао сам се на она доброчинства његова, која је мени као спромашку учинио. Изобразио ме је, не могу му ништа пребацивати, нека мирно почива. Је ли да је таког На послетку о што ми је лупати главу о ономе, што се десило, као што се десилог

Видим, да се баш не крза здраво. ба веселом лакомисаеношћу је посматрао око себе, као да се није могло ни догодити друкче, и да је све | "зоме најбољем реду само када код њега додаве, да бе сликају војници, куварице, занатлије, па кад и кад по која господин.

— Не могу се тужити, да ми посао рђаво иде. Било је и горе. Када смо све дали у за-

ложницу, па и веренички прстен, па и женин огртач и тада сам ја мораб сам ићи на пијацу. Где“ год сам замолио, свугде су ме одбили. Један поручник, који се часништва одрекео, Бог свети знаде из каквога узрока. Данас су и људи паметни, д не верују, да ће когод за љубав једне девојке тако лако од себе бацити сабљу, особито такви човек, који може да бира девојке. „Драги синовче, са таквом причом се не обмањују данас људи“

одговорио ми је један пресветли господин, који је

давао и пружао многима чиновничка хлеба. Сваки

је сумњао, зашто ме се богати стриц одрекао. «Молпм, ту озбиљна узрока бити мора!«

Станко је смешећи погледао ме:

—- Напокон, драги брате, породи ми се једна паметпа мисао у глава, Не ћу скакати у Дунав. Шта да скачем! Та знам ја један занат, који сам пређе само из разоноде терао.

Да, та ти ви пекада аматер — еликар био — ословим га ја.

— Дабогме. Сада сам се озбиљно предао. Пе. почетка је теже ишло, јер нисам имао доста поваца, у једној чатрљи од дасака сам радио, како сам од некуда скрпарио, па нисам имао ни 46: ститу ни машину. Ни сада све пе могу баш“ пдхвалити, да сам се сјајно. са свачим снабдео, оли ипак боље него што је пређе било. Видићеш моју раднопицу.

Непили смо боцу црна вина и одемо у радионицу. Не може се рећи, да је ведељепна, али за особље, које долази, да се слика лепа је зграда. Напшао је па заштатника, један богати неожењепи грађанин, 6 киме се упознао случајно у пивари. Овај му је дао саградити мали кућерак на отплату.

—- Плаћам, како кад могу. Не пожурује. Врае ваљан један човек. Више пута нас и посети.

Хвалећи се показивао ми је све ствари сли карскв.

—- Хајде да те скинем. Чекај, прво ћу те представити мојој женици.

давнри у другу собицу и викне: Маро!

Млада, али увела лица женица ступи унугра, у отрцаном оделу али украшеном пантљикама и чипкама. Тромо, без воље је долазила, више пакосна него пријатна израза, бледа, безвољна, виДело се, да се одавна није указао весео осмејак на уснама јој.

Када је међу тим дознала, да сам ја бганков стари пријатељ, уједан мах се разведрила и насмешила. Постаде разговорна и из великих црних