Ženski svet

Каћуна, Лешница.

МАЈЦИ У АЛБУМ.

За кош пишеш мале решке ове, Ако нећу за њу, шшо се мајка зове Од тебе нема већеш блата, О мајко моја, ал си ми драта. О мајко слашка, о мајко мила, Ал су ми драш ша швоја крила. Прву сам реч’цу знала казаши Из швојих крила: маши, маши! Кад ошац умре, шад бејах мала, Ал код шебе нисам осећала Да немам оца, кој’ ми је шреб’о; Не знадох илакаш’ ни клеши небо,

Ти си ми била ошац и маши, Па шша ћу зашо ја шеби даши? Мало је речи да кажем, хвала, Шшо lo д иомислим нтрада ј’ мала; Кажи ми, шша ћеш, ево ћу чиниши, Искрена буди, немој ми криши. Сећам се сећам, шша ћу ши даши: Љубав и скромносш, шо хоћеш маши? Кунем се Оним, шшо је вечиши: Да ћу ше волеш’ и скромна биши. Чело ће моје скромносш да краси! 0, маши, маши, мени добра си!

Захвала гђи Савки Суботићки.

Будимпештз, 22. децембра 1911. Врло поштована госпођо! Наша Задруга је Вама обвезана на највећу захвалу за веома занимљиво, поучно предавање, којим сте имали љубав да нас одликујете. Ми све осећамо, колику Вам велику захвалу дугујемо за скупоцено, сваког поштовања достојно дело Вашег живота, којим сте тежили а и способни били, да дигнете стање српске жене из народа. Желимо и надамо се, да ћете бити устању, да cbo] рад у интересу женскиња још много година у пуној радној снази и у најбољем здрављу наставите. Понављајући израз свог искреног поштовања, остајемо Ваше Вашим примером одушевљене искрене поштовачице за Задругу Феминискиња Роза Б. Швимер , Вилма Гликлпх. Будимпештански немачки лист »Neues Pester Journal« донео је из пера госпође Розе Б. Швимер о госпођи Суботићки овај чланчић: Савка Суботићка Вођа женског покрета у Србији. Тек младалачки студенац непрекидна, изменична рада може људе тако дубоко до старачких година одржати тако свеже и окретне, као што нам се приказује госпођа Савка Суботићка, обожавана »мајка свог народа«. Жена, ко]а смејући се одговара: »Мени је одиста тек 78. година. Нисам ништа прећутала«. Тешко је веровати, да је та нежна стара

госпођа са гипком окретношћу већ дубоко загазила у старачке године.' Та дивна жена, чију је педесетгодишњицу рада пре седам година српски народ прославио као народну светковину, припада породици, која је Србији и Русији дала државника и песника нацијоналне величине. Њен муж, др. Јован Суботић, био је један од најслављенијих баладиста српских, годинама је био посланик на хрватском земаљском сабору и као такав био је делегат у угарском парламенту. Од четири сина госпође Суботићке један је руски гувернер, један виши официр у руској војсци, један је шеф београдске клинике а четврти је легацијони тајник у Риму. Госпођа Суботићка има са нашом сувише рано преминулом госпођом Тармати заједничко то, што су обе наново будиле народну вештину, што су је ускрсле, организовале и дале јој цене. Тај рад је у најнежнијим годинама удату roспођу и матер од четворо деце одвео усред српског народа, који је она познала у свим његовим махнама и врлинама боље, него већина њених савременика. То, што је тачно познавала свој народ, била је солидна подлога социјалном рацу у велику стилу а за плодове тог рада српски је народ захвалан госпођи Суботићки. Својствени чар Истока лебди нзд питореским призорима из живота, које нам госпођа Суботићка приказује финим цизелованим језиком. Она употребљава присподобе и верзије, које као уметнички орнаменти красе њену живахну конверзацију. У богатству слика у њену говору лежи оријенталски стил, али је тај стил под

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ