Ženski svet

Стр. 110. она је само читала у „Новини“ Тургењевљевој, како су се Нежданов и Ма ријана љубили, како их је сјединило узвишено начело, и који се после убија, а она се у другога заљубљује. Или, како је љубила Вјера, јунакиња Гончаревљева романа, а коју је та несретна љубав довела и до моралне пропасти, те је тим примерима створила себи поглед на свет, у коме свега има, само искрене и праве љубави не. А тек колико је и примерима у животу била осведочена, где је склапање у брак, обично било основано на чистој спекулацији и обмани, са обе стране, које су стварале највећу несрећу у браку и рушили узвишену идеју Христову.

Зорка ју пак увераваше како силно љуби Милету, а ни он није према њој равнодушан, једном јој је изрекао ове стихове:

»Мио ми је цветак мајски,

Још милије. лице твоје,

И твој бајни гласак рајски,

Кад ми коју песму поје,“ а при том је тако уздахнуо, да се и сама збунила.

Данка се слатко смејаше овој исповести и наивности своје пријатељице, а Зорка ју зачуђено гледаше, не разумевши, како може да се смеје када њено срце љубав исповеда. И често би јој пребацила: „Девојко, ти немаш срца“,а при том би ју нежно загрлила још једном уверавајући ју, да онај, који не љуби или љубио није, не може то ни осећати ни појмити.

Медецинару Жарку, као да се боље допадаше мирно и чедно понашање Данкино. Он јој је свагда слао, а доцније и сам донашао лепих и поучних књига. Тиме је хтео, да се што боље зближи и упозна ту чудновату девојку, која као што је и Зорка мислила — није имала срца.

Али што јој је он више ласкао и удварао јој се, тиме је она све више била равнодушна према њему. Он је силом хтео да гавири у најсветије осећаје, да завири у срце ове младе певојке, коју није могла ни лепота, ни ласкање,

_ ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 5,

ни положај, па чак ни богатство заслепити и занети.

Он је знао, да богати Душан Крстић умире за Данком, он му је шта више то и поверио, но она је према њему исто тако била одмерена као и према Жарку.

Но што је Жарко свој предмет више студирао, његово је срце почело све више неко блаженство обузимати, неки чудни осећаји. Када је њену по“ јаву гледао, њено одмерено кретање, када би проговорила, погледала, или се насмешила, све га је зише заносила. А када се од ње растајаше, срце му осећаше неки бол, неку празнину, која га сатире. А када не беше крај ње, мисли му се вечито занимаху оним, што је у њеноме друштву разговарао или чуо. На њој пак не опажаше никакве промене, она га увек гледаше једнако својим лепим очима, са највећом хладнокрвношћу читаше његове песме, које је њој почео певати.

Шта више, Данка им се тако слатко смејаше, да га доведе до очајања. „Га девојка мора да некога љуби!“ — мислио је Жарко у себи. Но варао се. Њено срце још није јаче закуцало. Али Жарко као медецинар тумачио је, да природа мора доћи по своје, па ма то и кашње било.

Жарко је бивао све замишљенији и ћутљивији, престао је свој предмет да студира, студија се развила у љубав. Она му долазаше тако узвишена, тако дивна, као ниједна женска до тада. Он ју је сасвим друкчије посматрао, него друге женске, са којима је то тада општио; досад није ни знао шта је то љубав, а Данка га и нехотице победи.

Данка је то приметила и беше јој жао. Он јој донашаше лепих књига, а са њиме се најрадије разговарала, но тиме валда није дала повода младоме медицинару, да се заљуби. Она је знала, да ће се он већ излечити, док се поврати у престоницу, где неће имати прилике да више о њој мисли. Али се преварила.

Кад се Жарко вратиоу престоницу,