Ženski svet

у Ер не

ЈЕ

па анаунк

при

Стр. 214.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 12.

сада недавно, кад је држао говору славу стогодишњице од рођења владике Рада, рекао је ово:

Као. лавиз грљена, из давно умрле, из давно претуљене вулканске котлине његушке, излетео је мој стриц Раде да српски свијет поткријепи у његовим идејалима и дужности за извршење великог народног задатка. У душу му је вјеру улијевао за успјех, сабљу му је оштрио, а пјесмом га је загријевао. Наш му се српски народ дивно одазвао. Косово, рану његовог срца му је излијечио, јер у дане стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осветио. Један духом велики народ није се могао лепше одужити највећега генија. Слава! '

Даље, једна чланица ће проблему: Кад је женска лепаг — покушати да разлаже. То је тема. неисцрпима, дозволи ми, да ти о овој теми у идућем писму мом више што наведем.

Биће даље говора између две пријатељице о васпитању девојака, какова управо треба да је девојка, а најпосле о нашој установи С.Д.К., о смеру,о циљу, о раду њеном. Ја ћу о свему овом опширније писати.

Још нешто само. На други дан Божића као сваке тако и ове године, ако Бог да — одржаће С. Д. К. редовну своју забаву. Програм је већ састављен, биће говора, свирања на гласовиру, декламација, и комад један. Ти си по свој прилици читала приповетку „Први пут с' оцем на јутрење“ — од неумрлог нашег Лазе Лазаревића. Ту је приповетку особито вешто драматизирао наш вредни и заузимљив члан С.Д. К. Још нешто, које је заиста похвале достојно. На забави ће се држати и томбола, згодитци, сви су радови ручни, које су чланице израдиле. Ово је у кратко само описано, а после забаве ћу ти, наравно, опширније описати све, — кад ти не можеш, драга Марта, сама да присуствујеш, где би — ја знам ти тако уживала.

Љуби те твоја Милка.

ПИСМО. (Гђи Даринки — Вилово.)

Прије неколико дана примих Ваше писмо у коме ме на веома фини нежан начин увјеравате, да желите наставити преписку са мном, да Вас моја писма освјежавају и разонођују. Ја вјерујем, да је те ријечи Вашем перу диктовала Ваша душа непокварена и чиста и ја се са радошћу одазивам Вашој жељи, јер је мени управо потребно Ваше друштво и Ваша близина. И ако не лично, ја Вас ипак добро познајем, пишући Вама ја осјећам Вашу душу у близини, а читајући Ваше лијепо поучно писмо пуно топле искрене милоште, ја гледам Ваше очи... За то Вам много хвала, моја драга госпођо Даринка! Хвала на поклоњеном повјерењу, хвала на указаној наклоности и право схваћеној дужности према Вашој млађој сестри на перу!.

Пошљедње моје писмо било је из сјеверних страна наше лијепе Босне, ово Вам пишем из вруће, камене Херцегове земље. Ви можете замислити како се мени овдје, — мени, која сам рођена и узрасла у бујном, зеленом планинском крају, гдје има у изобиљу дрва и воде. Као суви, ледени млаз амо се моје душе доимају ова непрегледна камена поља. Камен! Све пусти, голи камен! Од камена кућице и кровови на њима, од камена ограде обрасле окамењеним цвијећем, од камена поља и њиве, — тек овдје ондје провири драч или сикавица, зазелени духан, виноград или по који закржљао граб, брест или клен. Народ ложи стабљике од обрана духана, које најприје на сунцу исуши, кукурузну циљу, који овдје зову „дулинке“, трње, корјење и таво девера. И као год што нема дрва, тако овдје нема ни воде. Једно једино врело што извире на подножју огромног, каменог брда, на коме се виде развалине града, што га је некада дизао Херцег Стеван, то једино врело што за несносних љетних суша пушта два танка млаза, снабдјева читав овај град и околину пијаћом водом. По вас бо-

ша