Ženski svet

Бр. 12.

жји дан има свјета на Гожују, (тако се зове врело,) а у вече настаде комешање, граја, — прави урнебес. Ту су мале вижљасте туркињице са шареним димлијама и великим свијетлим ђугумима, жене, старци, солдачија, цигани.

Овдје је, како Вам је можда већ и познато у превласти католички елеменат. У граду има нешто Срба и Муслимана, док у околици живе искључиво католици. Народ је радин и ако је једини природни производ духан и вино. И ако је религиозно фанатизован (0 нацијоналној свијести не може се ни говорити) ипак је морал на веома ниском степену. И одавде као и из других крајева наше отаџбине, цвијет народне мушке снаге одмамили амерички долари, а младе, лијепе (ванредно лијепе!) и у пркос жарком сунцу, бијеле Шокице одају се блуду и сваким даном западају све дубље у порок! Народна је ношња веома пристала и лијепа. Људи носе чакшире, мале формалчиће кићене бобицама и везене свилом и чарапе плетене на шупљике. Жене су управо гиздаве са широким, фалтаним сукњама од бијелог платна, на доњем крају с гипчићима мјесто волана. Прегаче им нијесу ни из далека сличне прегачама наших жена у горњој Босни. Дугачке (обично као и сукња), и веома узане по све једноставно откане (поутка памук, основа пређа) тамним једноликим бојама, без потките. Главу прекривају мараме, које не вежу. Има их бијелих и црвених, од мола и златом везених. Те мараме 30ву оне „крпе“!

Дани позне јесени — овдје су управо дивни. Небо је ведро и плаветно, ваздух част, сув и мирисан. Ја мислим, да нигдје на свијету нема овако сјајних, великих звијезда и обиља благе, сјетне мјесечине. Сад је новембар. Код вас су сигурно већ настали мра-

„ЉЂубишки, (Херцеговина) у новембру 1918.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр.215:

чни, сиви дани, сад из магле сипи несносна, ледена киша. Овдје грије велико и сјајно сунце, а Ви знате, да је сунце извор свему животу.

Ал да богме! Не остаје ни код нас увијек овако. Кад Ви будете уживали гледајући крупне, меке пахуљице, како се лагано спуштају доносећи собом многе зимске љепоте и радости тада ће код нас дувати бура. Херцеговачка бура! Немојте мислити, да је то вјетар, као у вашим странама! То Вам је, моја драга, бијес, неисказани бијес природе. Хучи, звижди, ломи и ваља, ваља дрвље и камење, диже кровове с кућа, дере и бруси земаљску кору. По том огромном силом атмосфере путују читаве гомиле пјеска, она их премеће с краја на крај! Њено несносно урлање, лупа и бука, нервозира човјека до лудила, прекида конац мисли и квари слух. И што је најгоре њено господство не траје неколико сати, ни неколико дана већ читаве недјеље.

Док Вам ово пишем, донесе ми поштар два пакета из Ирига. У једном је један ексемплар „Српкиње“ мени као сарадници — поклон! Колико пажње, а ја сам чинила само своју дужност. У другом су пакету књиге за распродају! — Сигурно сте и Ви сад забављени читањем „Српкиње“, — сигурно дрхтавом руком преврћете лист за листом, пуни поноса, пуни радости, што је ипак, поред свих препрека, постигнут циљ. Али знајте, драга моја! Гракнуће црни врани — што се критика зову, и залетиће се сад јаче и силније него икад, јер ето и српска. жена показује знакове живота и хоће да осигура себи будућност. Али — превариће се, јер Српкиња мора напред!

Остајте здраво, моја драга госпођо Даринка, и знајте да Васу срцу и памети носи

одана Јулка СРДИћ.о

ДИУ је“