Život Dra Jovana Subotića 1

Ја сам првп Србин на ту столпцу сео од кад је сремска жупашгја постојала. У јесен обавио сам кроз сав Срем званичну внзпту. По свих селих било је том приликом највеће свечаностп. Коњаницп су ме дочекивалп и испраћали. топови су пуцали, звона звонила, народ с одушевљењем дочекивао. Можеш мислити, како је том п таквом оцу при том бити морало. Велпкп је то штрапац био за мене, али сам га лако поднео, јер су ме ове две мисли крепиле: да се тпм жпвот народа у жуианнјп подиже и ојачава, и друго, да то мој 79 година стари родптељ впди н слуша; и ако ми је она бпла виша, то мп је ова стајала ближе. Он се допста радовао, и то му је последња радост била. 9. децембра 1861. престави се дпчнп овај стари свештеник у другој, трећој лп грозници. Брат га Василпје сахрани свештенички, сјајно; аја му не могох ни на укои приспети, јер је Вуковар био далеко, путови зимски проваљени, а телеграФа за Вуковар јоште не бејаше. Био сам му после на гробу; дао сам му молитву очитатп; а моји сељаци, Добрпнчанп, метнуше му на гроб опсек из храстова дрвета, које из признања к њему, које пз љубавп к мени. Лака му земља!

Поп Аћим