Zora

134

3 О Р А

— Па, јаране, што ми не одговорига ? Шепа ти је ... Што сп се екаменио ?.. . Што ее тп мене бојиш?. . . Ми смо заједно одрасли, пз једног смо топрака срказш, пазплп се као браћа . . . Боље него браћа... Молим те, кажи мп бар: шта ти би те се онако нсппразп на ме . . . II говорио је тпхо, мпрно . . . То Лазара освести, Надао са грмљавинп, а оно са свпм мирно. Поумп да превари Станка. — Завадише нас! — рече. — Завадише? — Јест. Онај Маринко, душа му раја не впдела! Он је свему крив, он и онај Туркешања, Крушка! — Де, молпм те, реци: како? — Ех, како ! . . Не пптај! . . Ја сам волео Јелицу, па кад сам видео да оиа тебе воли — хтедох полудети! . . А онај Маринко — као да га ђаво бацп преда ме — поче мн говоритп којешта те . . . изгубпх памет! . . Кајао сам се, алп доцкан. Хтео сам те потражити, али нпсам смео. После ... све однесе ђаво ... — 0 ... молпм те!.. . Па онда .. . — Онда се и куће завадише. Чпча Алекеа е једне, бабо с друге стране, онда ја .,.. мани! . . рече и ману руком. — А онако ниси крнв? — Очију мп, ниеам! — Па што ми, барем не поручп по коме да знам? — Ниеам знао по коме ћу!. . — А што бар онда кад те задржах не рече ми то ? -— Бојао сам се. -— Ето видиш! То није ваљало!... Из оне меке љубави до шта дођосж>!... Весели чпча Иван! Чуо си, ваљда, како је прошао?... Пакленп оемејак играо је на уснама Станковим, али Лазар то не опазп. Он се зали сузама . . . Станко ее видећи сузе како лију низ образе његове, заемеја неким дпвиим смехом. Жазар ее трже п погледа га .. . .

— Тако ће проћи свакп издајнпк! — Загрме Станко не могавши се впше претварати а очи му сенуше. — Тако мора проћп сваки онај који води некрст на крст! .. II тебп је самртна наливена, Лазаре Миражџићу! Лазару се посекоше ноге. — Немој, тако ти ... — Умукни! . . Мислиш да сам се смилостивио?. . Зар сп мислио да ме можеш преваритп?... Ова.ј тренутак само не бих тп поклонио за хиљаду година живота! Ово, што си се впо преда мном, ово је плата за моје непробдивене ноћи; а сад сад ћу тп платити за твоја недела! . . Па скиде његову рођену пушку, коју је бпо обеепо о лево раме, а своју спусти на земљу. — Оступи! II погледом га прикова за место. — Сад, кад тамо одеш, поздрави твога бабу, Маринка, па и лепог агу, Крушку. Кажп пм да сам те за њима ја поелао! Ороз кврцну, Лазара пробп зној. — Заклео сам се пред твојим оцем и оним поштеним старцима да ћу се твојом главом три пута котурнути. То ћу учинпти овог чаеа!.. Стој! .. Пружп пушку п повуче за обарач... Лазар ее преврте. Он му приђе. Зрно беше ударнло под леву еилу. Он му стаде ногом на прса п млаз крви шикну. Потеже нож п одрубп му главу, па је бацп и она одекочи неколико пута. То учинп још два пута, па онда оставп оружје Лазарево код обезглављеног труна. Докопа са земље своју шару, па впкну: — Боже!. . Хвала тп!.. А сад Турци тешко вама! II запева: Оде Станко лугом певајући, Оста Лазар ногом копајућп Он остаде у нољу широку Да га кљују орли и гавранп. Ј. М, Веселиновић.