Zora

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

189

налази скициран, остале је ириче немогуће сматрати као слике са села. У н.има је залуд тражнти оиисе сеоског живота н снимке тинова које тај живот ствара. Те нриче имају један много оиштији карактер. То су са свим интимне драме где избијају на видело општн људски осећаји. Колико су оне мало везане за једно одређено место и за једно одређено време, види се у осталоме по томе што је једну од њих Г. Веселиновић са свим слободно могао назвати бајком. а другу оиет несмом у прози. У ствари оне су песме у прози све, пошто им интерес не лежи ни у средини где се радња збива, нн у самој тој радњи. па чак ни у личностима као типовима, него им интерее лежи у извесннм потресима душе код тих личности, понајвише у извесним осећајима велике љубави или великог бола. Према томе, што је главно у овим прпчама Г. Веселиновпћа, то је онај моменат кад такви осећајн избијају. Сва је радња у њнма срачуната на то како тај моменат да произведе Г. Веселиновић нарочито тражи оне ситуацпје кад осећајност у човеку мора свој врхунац да достпгне. При томе Г. Веселиновић је уочио две ствари. Прво да се у свакидашњем животу интимне енергије нашег моралног бића никако не испољавају. Оне спавају негде на дну. Да оне на површпну избију, потребан је нарочити стицај прилика. Друго што је Г. Веселиновић уочио, то је да чесго свет и не слути зашта је све по неко кадар, кад се наће сред прилика које нису обичне. И на нр. каква је у ствари Марта, а какав Биров, то се не зна. све док прву њен Кевиљ не изневерн, и док другом сви синовн не нзгину. Отуда, свршетак код г. Веселиновића, (као, мимогред буди речено и код Лазе Лазаревића), садржи у себи као једно мало изненађење. Нама не изгледа толико да се у томе тренутку његове личности показују шта су у ствари, колико нам изгледа да се промењују, Тај моменат њихове најинтеретивније осећајности и најинтензивније моралне енергије нама у неколико изгледа као један обрт у њима, или боље као државни удар једног извесног осећаја, који се под притиском дога-

ђаја пскресао и који је над целпм бићем маха отео. У томе погледу, г. Веселиновић опомиње не мало на једног туђинског приповедача, који се некада код нас доста преводио, — на Брета Харта, мнслим у својим кратким, али тако збијеннм прпчама, у својим причама које еу кондензовани романи. Брет Харт изводи пред нас пробисвете, коцкаре. пијанице, пропале женске, често п праве злочинце. — читав један свет којп ван редовног друштва постоји. И да би истакао. како су та створења толико одвојена од својих ближних, да немају већ впше ни моћи симпатисати иком другом до себи, Врет Харт пх поставља у крајеве где се злато копа. Они се одпста ту нонашају као да су тнм закопаним благом сасвим омађијани, као да су са њега избезумљени. као да у њима није остао никакав други осеђај до жудња з?. њим. И онда, Брет Харт гледа нарочито да их доведе у такве прилике кад у човеку. и најтврђем. мора да проговори оно што свакоме од нас од душе увек остаје, оно што се од ње може успавати, али утрнути не може. И наравно ће искрице од тих, тако да кажемо, алтруистичких емоцпја морају нам код тих људи изгледати у толико интересантније, — а по који пут и у толико деликатније, у колико смо мање били спремљени да их код њих нађемо. Тако од прилике ради и г. Веселиновић с том само разликом што његове личиостн нису ђаволу душу нродале. Свакојако, као Брет Харт, тако н г. Веселиновнћ има, и то не само у овим својим причама, увек по један психолошки моменат, И ја. одиста, не знам нпједног нашег писца код кога бн свака прича изгледала у том степену драма у маломе, или, ако хоћете, сценарија од драме. Посматрача сеоског живота, вођу реалистпчке школе код нас, (и ако је то његова велика претензија) ја с мирном еавешћу стављам на друго место. Ако се, ипак, све његове приче дешавају на селу, и то обично на једном селу у Мачви. — то је јамачно, на првом месту, због тога што је сам г. Веселиновић ту дуго живео. Осим тога, кад је већ узео писати прииоветке које су драме људске