Zora

136

3 О Р А

в л а с т е л и н с к у шуму, час у шуму варошке општине, Наравно Рукашша је знао, да је ту њеколико срна овај час убијено, жа да је доцне дошао, али он је хтио своју дужност да врши. Он није хтио да сједи као јазавац у својој дожи, кад но његовој шуми крадљивцп туку дивљач. Наравно да је доцне дошао. Рукавинаје баш на међи од шумског округа акцијског друштва нашао трагова, који су свједочпди, да је овај час ту једној срни дроб извађен. Ишао је неко врпјеме поред међе, да види неће ли можда наћи још каквих трагова, и пехотице руком се маши пушке, кад је у једном шипрагу опазио неког човека да се миче. Но таки је руку скпнуо с пушке, кад је у томе човјеку у шипрагу упознао свога сусједа и брата по сдужби, шумара Половину. „Одите само овамо," рећи'ће Половина, „одите само овамо! Овдје су, као што ми се чпни, цустолине сједиле; те ногледајте само, како је трава угажена. Одавде су пуцадп на срне. Мадо прије ја сам видјео, како те пустодине бјегају поред моје међе; алп наравно ја нисат могао ништа чпнити. Шта внше на те лоле нпсам смио нп викатп, јер су билн у вашем шумском округу, гдје ја немам ништа заповпједати. Биле су три вуцибатине с нагарављенпм лицем. Зато нисам нпкога могао познати, Шумар Половина био је чудан светац, По својем спољашњем изгледу, — у лику је бпо опаљеп п црн, браде разбарушене — сваки бп држао, да је то права слика каквог крадљивца дпвљачи, који је своју душу н своје тјело продао ђаволу и иде за тим, како ће кога да упропасти. Па ппак Половина није бно таква ђавоља нарав. Шта впше био је ваљан за друштво; бно је пун натучен шаде и дакрдије ; знао је врдо добро нрпкланатп пз ловачког жнвота, но у службн је био строг и савјестан чпновник, који је особпто крадљивце дрва тако заилашпо, да се нпсу усуђивали у његовом округу много шта тражитн. „Да, да," рећиће даље Половина, „тоје заиста страшно, мој драги сусједе, али вп се

морате на то привикнути. Ја сам вам за ових шест недјеља, откада сте овдје, стотину пута казивао, да ви нећете успјети, ма шта радили, и да ви нећете изаћи на крај са крадљивцпла дпвљачи. Једино што можете постићи. ако се будете хтели с њима хватати у коштац, да вас једног дана упуцају. Ви немате овдје, као што је иначе, посла са једним или са два крадљпвца дпвљачн, него са читавом руљом. Незгодне међе између поједпнпх шумских округа -јако олакшавају лолама, те могу да утеку. — Да богме, бићете вн, драги мој Рукавино, временол мирнији н бнће те задовољни, ако у своме шумском крају узимате ма н само један нар срна, како би могли варошки вјећници долазнти у јесен у лов на срне". „Макар п свој жНвот на коцку жетнуо", повиче Рукавина, „ја се нећу оканутп борбе са крадљивцима дивљачи. Та ја не бнх био никакав ловац, кад бих се плашио надмоћија тнх обешењака." „Добро, добро," додаће Половина. „ви ћете се већ увјерити, да се овдје ништа неможе учиннтп. Зар не знате, да су у вдастелннској шумп у више маха бивале читаве хајке од најбољнх ловаца, па ништа нису могди израдпти. Наравно, да се крадљивци дивљачи ннсу нп показали, док су биле ајке ловаца у шуми; но чим су овн отишли, нродужена је онет стара пјесма. Ја вам и опет кажем, свега се оканите. У властелинској шуми пазе на дивљач, а ја пазим на дрво; па како вн дпвљач не можете сачуватп," „Дакле онда дивљачи жора код мене са свпм нестати?" рећнће Рукавпна љутито. „Не, никако, тако не стоји написано. Ви хоћете да жи савјетујете, да само на дрво пазнм, а за дпвљач и да не хајем. То не иде, то ја не смпјем а и нећу да чпниж!" Половпна је нанунио сасвим мирно своју кратку лулу на је онда овако рекао: „Радпте, драги сусједе, сасвпм како хоћете. Ви се љутпте, и ,ја вам то никако немогу замјерити. Тако је било исто и самном, кад сам овамо дошао. Од љутине скоро да искочим из коже, па ипак ништа није помогло. Ајте са жнож; крадљпвци