Zora

260

II опет плима познатог јада. познате туге и очајања захватп га и понесе собом. Већ не види јарке и топле боје, плави емаљ залива, шаренпло Неапоља, ни димљиви и огњени мач Везувљев. Спуштајући се улицама са степена на степен, слушаше песме које му са свих страна звоњаху. — АсНо, 81§пог! — довпкиваше му офппир озго, па сетивши се братовљевих прпчања, и желећи још једанпут показати се као прави §о1апћгото, повиче громко прпјатноме странцу. — Кад се вратите у завичај, у ту Ггес1 (1о сН 8Шет, однесите мој поздрав руским грОФицама! ... Реците да мој брат, 1№ §гап(3 аг!Ма, гаји најодушевљеније успомене, — о тим аристократскпм лепотпцама из Тангарога — на леденом океану !.. . Али Рус га више и не слз'шаше. Хтеоје што преутећи од неког чуднога привиђења, које му се појавпло. Да је могао, сам би од себе утекао. III. До мрака остаде код куће. Вукло га је нешто опет у магле п хладноће далекога севера. Шегова чама тамо је била као код своје куће; тамо нпје било само рђав дисонапс на светломе Фону туђе радости п среће. Радости п среће! А зар оне могу да постоје упоредо са тим Сант-Елмом п с развалпнама 'Гпверпја п с јамама позилипским, које су заробљенпци рукама својпм пзбијали у каменпм недрима? Спустпла се ноћ над потамнелим залпвом. Ноћ плава, прозрачна, осута блиставим звездама, које заљубљено гледају са своје недостижне виспне на тај дпвнп крај. На отвореном балкану струји ваздух, расхладљив и напојен морском паром. А море сан.иво жубори својпм меким ритмичним валима. Над Везувом види се како светле неке мале ватре — то су Партпчп и Резина, осветљене. У сумраку по некоја лађица раширившп своја једра, као привиђење промине у правцу према Каприју. Дуго би он гледао за малим једрима док

не ишчезну у сутону и даљини. На једанпут га изненадн некакав необичан жагор. Као да се сав град пробудио, и не само пробудио, већ изашао и наулицу. Он погледа с балкона. У једном тренутку све засија у пламену. Рус узе капу и сиђе доле. Шумне гомиле света пролазе, обплазећи га и гурајући га. Хиљаде ракета лете под небо, па се тамо распрскавају п расипају. Из даљине се чују одушевљенп звуци химне 811етапо 1 шог(л ! (мртви ускрснуше). Каткад, кроза складну музику, која као да сав тај свет у недогледне висине узносаше, — проламаху се одушевљени узвпци безбројних људи. Рус, ништа од свега тога не разумевајући, пође за другима. Бпли су му необичнп и тп узвици, и то одушевљење. На тој народној светковпни био је само гост и гледалац. Шумни, бурни талас од некуда кренуте гомиле, и њега часком захватп и понесе са собом. II он је ишао и застајао, и опет се кретао, ишао са свима. И, чудно, у гом несвесном кретању, паједном, нн сам не зна како, његову душу проструја нешто стихијно. Осећаше, да и њега захвата, да и њега мами и заноси вихор општег одушевљења. Није се могао опоменути како се нађе на рјагга г1е Г МнНлп (пијаца мученпка). Беше свау пламену. Чптавп зидовп од кућа трепере од звезда и разнпх украса, од блпставпх изрека, раскошних разнобојних пламених венаца. Иза отворених прозора струјаху читавп млазеви блештаве светлости. А у сред пијаце сија један мраморнн ст.уб, правп огњенп стуб. Тоје споменпк, што га је подпгао краљ Неапољцима изгинулим за независност, слободу п једпнство Пталије. Одсевп тога пламена играху на свима лицима, чије су очп гореле а срећнп осмејцп озараваху свако. У томе тренутку иљадама људи дпсаху, мпшљаху п осећаху као један човјек. — Шта је све то ? уппта Рус свога суседа, чпје одушевљено лице бешедпвно свом племенитом заносу.