Zora

У с к Р с

261

— Данас народ прославља успомену на своје мученике. Глас му уздрхта, у очима заблисташе сузе. Они су се мучили, они су умирали, и својим пагњама и смрћу искупљиваху силу и независност отаџбине... И ето, сва се Италија искупила код њихова споменика, да се поклоне великим делима својих апостола. А Руса нешто само од себе крете ономе огњеном стубу. Није нн осећао како се жури свим силама, да до стуба дође, као жедан јелен бистроме извору. Хтео је да допре до стуба, те као да ће хладни мрамор самим додиром исцелити његов давнашњи бол и јад. Већ су пред њим четири бронзана лава, символ патриотских устанака 1799. 1820. 1843. и 1860. године. Сва четири представљаху различпта стана: један као прегажен, други умире, а тек четврти победнички и поносито диже главу над раскинутим оковима ропства који се на мрамору ваљаху под ногама лавовим. А људи и плакаху и смејаху се, а заједно с њима и Р}'с плакаше и смејаше се, не разумевајући што бива с њим. Таман облак што му је толико година заклањао светлост божју, разби се, и понова му се показаше сјајне даљине будућности ... На једанпут из даљине забрујаше звона, и сва музика сли се у једну народносну химну, и, као величајно знамење, ти звуци лебђаху над гомилом народа, и уздизаху се све више и више. Напред засија нешто много светлије — хиљаде буктиња осветљаваху пут некоме. Узвици се претворише у читав махнити оркан, у којем се све изгуби и стопи.. . „Е^У1уа" узвикиваше и Рус са својим суседима; но коме ? — А зар му није у овом часу то све једно ? Нзему се чињаше, да је у целе те гомиле на пијаци само једно срце, и да то срце бије и у његовим грудима. Све очи, па и његове упреше се на последњег лава, из године 1860. Буктиње се размакоше, светина се

у силном таласању измаче давајући места некоме. А тај неко, срећан, поносит, знајући, да је у том часу он у свима а сви у њему, њему, као да се уздизаше у ореолу пламенова, у захвалном еууп г а целога Неапоља, све ускрсле Италије. — Ко је то, које је? — нестрпљиво упита Рус. — Краљ! Краљ, на челу свога народа, поздрави изгинуле мученике и лаворикама круниса њихов споменик. Он је поздрављао и клањао се онима, који су извојевали његовој земљи слободу и величину. „Да живи Хумберто... еу\чуа бауоја!" као из једнога грла клицаше му захвални народ, који се овде осећао и сам себе познао уједињеним п великим... Да, да, вреди живети, вреди страдати! Има се зашта страдати, и мучити. Рус и сам не знајући зашто, проли тихе сузе. Љуби и страдај, — нишга добро не пропада. Само зло и само насиље остављају свет и не остављају трага. Ено, горе су подземне јаме, остаци зарђалих окова, имена ноктима издубљена у камену ; а доле су, ево, ови лавови, овај свегли дан ирославе независности и слободе отаџбинске с краљем на челу уједињеног народа. Страдали су мученици; а је ли њихно дело пропало ? Иозно у ноћ врати сеРус својој кући, уморан и узнемирен, али срећан и насмејан. Прође неколико времена. Он се врати кући, у завичај. Нису га познали. Младост његова, која га беше оставила, ево је понова ускрснула. Оживела је. У његовим речима, у његовој беседи понова закуца било, живот, веровање и надање. Сваком врстом својом опет је служио добру, истини и правди, — трима лицима једнога божанства. И кад би му се смејали, кад га у очи подсмешљиво називаху остарелим идеалистом, и докје светина јурила за новчаним интересима: пред њим је ускр6