Zora

3 0 Р А

117

ви одете из ове куће, отићи ћу из ње и ја, пошто у њој никаква посла више нећу имати. Отац ће радити, мати ће радити, ја ћу правити хаљине у каквој собици на тавану, даваћу часове као некада, певаћу на даскама, што каже госпођа од Тозета, али нећу да учествујем у спремању

ваше пропасти, хоћу да учиним све што могу, да вас спасем, и ја ћу вас спасти, заклињем вам се, макар ме то стало живота, па и части! ВбоГОМ, госпођице ! (Изађе). Марша (сама). 0, како сам ја зла! (Завеса пада).

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

К Н Е 3 С Р Е Б Р Н И Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава Иванишевићева (НАСТАВАК)

Глава XXI. Д Н Д. (V т И Р ,

н |№Мв.и смо оставили јединца Маљутина јјјШј^г-Максима у пољу, гдје бјежи по

, кииги из родитељске куће. Кад је Т' изишао из Слободе није имао ниГ каквог тачног циља, само Је жејјио , да се што прије отисне из мрскога му живота, из средине опричника, да не гледа више њихова весеља и казне. Остављајући страшну Слободу, он се сасвим предао у руке судбини. Испочетка је тјерао брзо коња, да га не би стигла очева потјера, а послије се лагано упути једном уском путањом. Пред зору киша престаде и Максим могаше јасније разгледати околне предмете. Око њега, са обје стране, прострла се густа шума. Ваздух бјеше свјеж и хладан. Заостале кишне капљице блистаху се на лишћу. Мало одаље кукуцаше дјетлић у сухо стабло, а врхове од дрвећа позлати сунце. Природа бјеше све живља, па и коњ пође слободније. Пред Максимовим очима прострла се рођена земља Русија, у свој својој љепоти; сад је имао прилику, да слободно дише њеним ваздухом, да ужива, али му се на срцу савила туга, велика

руска туга! Он се замислио о својој самоћи, о матери и о свачему; замислио се, па у мислима отегао тужну пјесму . . . Чудна ли је, Боже мој, руска пјесма! Догоди се, па су јој ријечи незнатне, али звуци, мелодија — они ти исказују најдубље, најбурније осјећаје. Тако гледајући зеленило, небо, дивне околине, Максим је пјевао о својој судбинп. Заповиједао је коњу, да га носи у ону далеку земљу, гдје без вјетра суши, без мраза хлади. Слао је по вјетру поздрав милој мајци. Пјевао је о свему, што мује било на срцу, али је глас говорио више него ријечи; да је ко чуо ову пјесму, запала би му дубоко у срце и чешће би му, у часовима туге, пала на памет . . . Максима све више обузимаше туга, он устегну коњуузде, натаче капу на очи, звизну и коњ га понесе, што брже може. Око њега весело скакуташе псето Бујан, које је вјерно пратило свога господара. Ускоро се пред Максимовим очима забијелише манастирски зидови, засјајаше златна кубета. Максим сусрете неколика манастирска служитеља, који појаху псалам: „Возљубљу тја Господи, крјепости моја." Чувши овесвештене ријечи, Максим сиђе с коња, скиде капу и прекрсти се.