Zora

118

КНЕЗ СРЕБРНИ

Манастир се распростираше на једноме брежуљку, а испод њега тецијаше рјечица. На бријегу пасаху краве, раздијељене на неколике шарене гомиле. Око манастира владаше тишина. Изгледаше да и птице ту лакше пјевају, вјетар лакше дува, па и цвркавци у трави слабије изводе своју пјесму. Зар могу зли људи пореметити ову свету тишину? — Ево гдје ћу отпочинути! помисли Максим. За овим зидовима провешћу неколика дана, док ме отац престане тражити. Исповиједићу се и повјерити све игуману, надам се да ће ме примити. И Максим се није преварио. Игуман бјеше старац дуге бијеле браде, добра погледа; у њему се огледало потпуно незнање свјетских ствари. Онљубазно прими Максима. Два служитеља прихватишеуморна коња, а трећи донесе хљеба и млијека за Бујана. Сви се бјеху ужурбали да боље угосте Максима, али он пожели, да се прије свега исповиједи. Старац баци на њега испитујући поглед, али не рече ништа, него га поведе у цркву. Они прођоше поред гробова и норед читавога реда ћелија. Чешће би срели кога од братије, који би им се мучки клањао. Надгробне плоче одјекиваху под Максимовим корацима. Оне бјеху обрасле травом. Све је мирно и тихо, све те упућује на молитву. Црква, у коју вођаше игуман Максима, бјеше са сваке стране обрасла стољетним дубовима, чије гране сасвим покриваху уске, дугуљасте прозоре; само слаба свјетлост допираше у цркву. Кац уљегоше, опколи их ладноћа и сумрак. Само кроз један прозор допираше свјетлост и косо падаше на икону Страшнога Суда. Остали дјелови цркве изгледаху још тамнији, само се гдје-гдје свјетлуцаху сребрне јабуке, оквири п сребрни везени крстови. Ту бјеху гробнигде кнезова Воротинскијех, основатеља овога манастира. На некијем мјестима позлата на иконостасу сличаше на огањ, који је готов сваки час да плане. Црквом

се осјећала влага и тамјан. Максимове се очи почеше навикавати на сумрак, и он јасније могаше разгледати црквз^. Над царским дверима бјеше икона Спаситељева, а више ње шеснајест главнијих празника. Једна велика икона престављаше Јована Претечу, под крилима, гдје држи своју одсјечену главу. На вратима са страна, бјеху крупним словима исписанеприче о блудноме сину, распре између живота и смрти, и о души праведника и грјешника. Ове мрачне слике учинише дубок утисак на Максима. Сви појмови о мирноћи, о безусловној покорности према родитељима, све мисли у којима он бјеше одњегован, повратише се. Он стаде сумњати, да ли је заиста прав, штоје силом утекао одоца? Савјест му одговараше да је прав, али ни она не бјеше мирна. Икона Страшнога Суда потресаше његово уображење. Сјенке од лишћа мицаху се по зиду, а њему се учини, да се то сотоне и зли духови мичу . . . Обузе га неки побожни страх. Максим паде на кољена. — Оче мој — рече он игуману —ја сам велики грјешник. — Моли се — рече му старац велика је милост Божја. Кајање ће ти помоћи, сине мој! Максим прикупи снагу. — Велики је мој преступ — рече он дрхћућим гласом. Оче мој, слушај! Тешко ми је и изговорити. Ја не волим више цара. У моме срцу нема мјеста за његаИгуман га зачуђено погледа. — Не одбијај ме, оче! — продужи Максим. — Саслушај ме. Дуго сам се у себи борио, дуго сам се Богу молио. Тражио сам у срцу љубав према цару, и не нађох је. — Сине мој, -—• рече игуман, гледајући са учешћем на Максима — мора да ти је сотона мозгом завртио, па клеветаш на самога себе. Не може бити да мрзиш цара. Многе сам ја преступнике испо-